Ноћ у којој је ватра прогутала књиге "ненемачког духа"

Нацистички злочин почињен 10. маја 1933, нажалост, има своје наследнике. У Хрватској је од 1991. "уклоњено" око 13,8 одсто комплетног књижног фонда, тачније око 2,8 милиона књига, а у Украјини је, само током 2022, уништено чак 20 милиона књига на руском

Пре тачно девет деценија, немачки нацисти приредили су у Берлину прво масовно и ритуално спаљивање књига. Манифестација је отпочела увече, 10. маја 1933. године.

Исте ноћи, немачки студенти организовали су бакљаде у више градова и универзитетских центара. Присутне је својим говором, под насловом "Не, моралној декаденцији и искварености", подстицао министар пропаганде Јозеф Гебелс.

Великој манифестацији на тадашњем тргу Опернплац (Трг опере, који је касније преименован у Бебелплац), у центру Берлина, присуствовало је око 40.000 људи, а на ломачи је горело око 25.000 књига.

Атмосфера приликом спаљивања је била помпезна. Многи студенти су били одевени у СС униформе. Церемонија је укључивала музику и плес. Спаљиване су све књиге које су сматране за декадентне, разорне, противне немачком духу.

Док су књиге гореле, Гебелс је поручивао и да је "доба јеврејског интелектуализма прошло." Ауторе спаљених дела назвао је "интелектуалном прљавштином" Немачке, позивајући студенте да "предају пламену зле духове прошлости."

Била је то кулминација акције коју је водило Одељење за штампу и пропаганду Немачке студентске уније.

Нацисти су за ову прилику обнародовали 12 теза, по узору на 95 теза Мартина Лутера, које је 1517. окачио на врата катедрале у Витенбергу. У ових 12 нацистичких теза могли су се прочитати позиви на "чишћење немачке културе и језика." У том циљу, директно се позивало на "чишћење ватром".   

Изнад свега, нападу је био изложен "јеврејски интелектуализам", "светска јеврејска клеветничка кампања" - плодови "јеврејске завере против Немачке."

Од спаљивања књига до спаљивања људи

Библиотекар Волфганг Херман је 26. марта 1933. објавио библиографију књига, које је требало хитно уклонити из немачких фондова. Допуњена верзија тог списка публикована је у званичном гласилу немачких библиотекара. Списак је насловљен дословно као "Попис књига које треба спалити".

Ритуална спаљивања књига настављена су и после 10. маја, у 34 универзитетска града, а посебно 21. јуна, на летњи солстициј, који је редовно обележаван у нацистичкој Немачкој.

Уништавана су дела писаца који су оцењени као издајници, попут Бертолда Брехта, Ремарка или браће Ман као и дела страних аутора који су проглашени за непријатељске, попут Херберта Џорџа Велса или Ромена Ролана. Уништавана је и марксистичка и пацифистичка литература, као и књиге свих противника нацизма, све оно што се сматрало декадентним и деструктивним.

Посебна мета су били јеврејски аутори, попут Штефана Цвајга или Хајнриха Хајнеа.

Управо је Хајне, у спеву "Немачка мрачна зима" из 1844, записао злослутно упозорење: "Ко спаљује књиге, спаљиваће и људе". Ово мрачно предвиђање инспирисано је историјом, сећањем на Средњи век када је, и књиге и људе, спаљивала католичка инквизиција.

  

Хајнеово упозорење се сразмерно брзо обистинило, најпре у "Кристалној ноћи", а потом и са оним што је названо "нацистичком индустријом смрти".

Као што је имао своје претходнике у историји, "књигоцид" ће се, крајем 20. и почетком 21. века, поновити, најпре у Хрватској, а онда и у Украјини.

Оба примера имала су и имају исте узоре и инспираторе. Ритуално спаљивање књига својствено је нацизму.

Посебан аспект патологије хрватског друштва

У Хрватској су од 1991. до 2010. уништаване књиге српских и неподобних хрватских аутора. О размерама овог злочина сведочи студија Анта Лешаје "Књигоцид: Уништавање књига у Хрватској 1990-тих".

Иначе, Лешаја је пензионисани универзитетски професор економије из Загреба, који је 15 година истраживао у Хрватској прећутану тему "чишћења" библиотека по идеолошком и етничком кључу: уништавање књига на ћирилици, екавици, књига српских аутора, "сумњивих Хрвата" или "леве литературе".

Паралелно са "књигоцидом", у Хрватској се од почетка 90-тих одвијало и уништавање споменичке баштине, попут споменика из Народно-ослободилачке борбе и Другог светског рата.

Међутим, уништавање књига као посебан феномен, примећује Лешаја, "исказано је не само кроз деструктивни књигоцид, већ и кроз ставове надлежних државних и стручних тела у Хрватској, што указује на испољавање посебног аспекта патологије хрватског друштва."

Књиге нису уништаване само у јавним библиотекама, уништавана су дела из приватних библиотека и водећих националних институција у Загребу.

Иако нема података да је масовно уништавања књига забележено и у другим деловима до тада заједничке државе - Југославије, према до сада познатим чињеницама, уништавање књижне грађе одвијало се, мада у ограниченом обиму, у свим бившим републикама СФР Југославије, нарочито у Босни и Херцеговини.

Како на основу свог истраживања тврди овај аутор, у Хрватској је уништено око 13,8 одсто комплетног књижног фонда, или укупно 2,8 милиона књига.

Уништавање књига је влада Хрватске покушала да прикрије еуфемизмима као што је "отпис" - регуларном процедуром уклањања застарелих и/или непотребних књига. Међутим, главни кривац била је, без сумње, влада независне Хрватске, о чему сведочи "инструкција библиотекама", у виду упутства за елиминацију неподобних књига, у којој пише да се "из књижница морају макнути идеолошки наслови" и да "књиге морају бити само на хрватском језику."

Коначно, 1997. године забележена је и изјава министра финансија Хрватске Борислава Шкегра, да ће се "средствима из државног прорачуна финансирати библиотеке да из књижних фондова избаце књиге на српском и сличним језицима."

Украјина: Планирано уништење 100 милиона "руских агресорских књига"

Други познати пример уништавања књига и културне баштине даје нам савремена Украјина.

У библиотекама широм Украјине, у оквиру "програма дерусификације", према извештају украјинског ТВ канала "5.уа", само током 2022. године уништено је фантастичних 20 милиона књига на руском језику.

Према речима директорке Градске јавне библиотеке Јулије Бардјукове из Дњепропетровска, целокупна литература објављена у Русији подлеже "преиспитивању", а препоруке за то је дало Министарство културе Украјине.

Бардјукова је навела да рускојезичну литературу изузимају из отворених фондова, а потом је предају у папирни отпад.

Државни савет Кијева је у јулу 2022. године саопштио да су у престоници Украјине забрањене све манифестације на руском језику, укључујући "књиге, представе и концерте."

Иначе, у Украјини је планирано да се из библиотечких фондова избаци и уништи око 100 милиона књига, укључујући књиге аутора као што су Достојевски или Пушкин, које су преко ноћи постале "идеолошки штетна литература" и "пропагандне књиге".

У плану за уништавање су и "све књиге објављене у Русији од распада Совјетског Савеза", па чак и књиге за децу.

Уништавању књига придружили су се и поједини писци у Украјини. Остаће упамћено да је украјински писац Ростислав Земкив затражио потпуну забрану руске књижевности.

Како су својевремено писале београдске "Вечерње новости", уколико Александри Коваловој, директорки Украјинског института за књигу, и Александру Ткаченку, министру културе из Кијева, пође за руком да из библиотека у делу Украјине, који је под контролом режима Зеленског, униште 100 милиона књига, или отприлике половину књижног фонда ове земље, то ће бити "апсолутни светски рекорд етничког културног чишћења."

Зашто Запад упорно ћути

Према речима министра иностраних послова Русије Сергеја Лаврова, кијевске власти годинама воде "политику агресивне дерусификације и принудне асимилације рускојезичког становништва."

Сама тема "књигоцида" има везе са идеологијом - са фашизмом и нацизмом, са опскурним организацијама типа неонацистичког батаљона "Азов", чији се утицај пружа све до кабинета председника Зеленског.

Западне земље настављају да прећуткују ове злочине.

Тим поводом се још нису огласили ни западни "заштитници културе", попут Унеска, ПЕН клубова или великих издавачких кућа.

Зашто сада нико на Западу не цитира америчког председника Френклина Рузвелта, који је тврдио: "Књиге се не могу убити ватром"?

Очигледно, за Запад је геополитичка реалност изнад свега, па и изнад књижевности и културе, које би, по дефиницији, требало да спајају а не раздвајају људе и народе.