Постоји много разлога да западни лидери не воле Реџепа Тајипа Ердогана. Током своје 20-годишње владавине, турски председник је затварао новинаре и опозиционе личности, насилно се обрачунавао са демонстрантима и лоше управљао економијом.
На спољнополитичком фронту, приклонио се Русији, покренуо упад у Сирију и искористио свој вето у НАТО-у како би блокирао приступање Шведске у критичном тренутку за Алијансу.
Али, пише бриселски "Политико", постоји један разлог зашто би лидерима ЕУ посебно могао да недостаје остарели лидер ако би изгубио од свог центристичког противника Кемала Киличдароглуа на председничким изборима 14. маја.
Ердоган на власти значи да ЕУ може да избегне размишљање на тему да ли Турска треба да се придружи њеним редовима, објашњава "Политико".
За многе европске политичаре, Ердоган је био користан јер је омогућавао ЕУ да легитимно искључи било какву озбиљну дискусију са Анкаром о чланству. Његово све неприхватљивије понашање када је реч о политичким затвореницима и владавини права, дало је ЕУ политичко покриће да избегне ово питање. Промена режима могла би да промени ту динамику.
"Оно што смо видели у протеклих неколико година је да се Турска и ЕУ крећу у супротним правцима", рекао је Селим Кунералп, бивши турски амбасадор у Европској унији. "Турска се под Ердоганом удаљила од европских вредности; процес приступања је потпуно заустављен, што је резултирало тиме да идеја да Турска постане чланица Европске уније више није кредибилан циљ."
Прича о односима ЕУ и Турске сеже више од 60 година уназад. Турска је 1959. године поднела захтев за придруживање Европској економској заједници, претечи ЕУ, што је довело до потписивања споразума из Анкаре 1963. године.
Турбулентни односи
Док су низ државних удара и економска и политичка нестабилност довели у питање интеграције Турске у ЕУ, до 1980-их процес придруживања се вратио на прави пут. Турска је 1987. године поднела захтев за придруживање ЕЕЗ. Деценију касније добила је статус кандидата, а земља је почела да предузима значајне кораке да испуни критеријуме за приступање које је поставила ЕУ.
Отприлике у то време је Ердоган дошао на власт. Тада је као реформистички лидер нове Партије правде и развоја (АКП) говорио о плурализму, демократији и хармонији, чак је био отворен за мировне преговоре са курдском групом ПКК.
Прионуо је на посао, уводећи реформе које су Турску приближиле испуњавању критеријума ЕУ, као што је промена закона о војсци чиме су оружане снаге подвргнуте цивилној контроли. Иако их је Европска комисија у то време похвалила, те промене су у ствари припремиле терен да Ердоган касније преузме већу контролу над војском.
После кратког периода меденог месеца, односи са Бриселом су се убрзо погоршали. Ердогана је све више фрустрирао темпо приступања ЕУ, а неколико држава чланица је јасно ставило до знања да не желе да прихвате Турску у клуб.
Застој
Одлука ЕУ да прими Кипар 2004. била је стална тачка трвења Брисела и Анкаре. Турска је окупирала северни део острва од 1974. године, што је подстакло Никозију да затражи да се то питање размотри пре евентуалног приступања Анкаре ЕУ.
Затим је ту и Саркозијев ефекат. Француски председник је 2011. године био у краткој петочасовној посети турској престоници. Док је ноншалантно жвакао жвакаћу гуму, пренео је јасну поруку: чланство Турске у ЕУ је за Француску једно велико "не". Више званичника рекло је "Политику" да је ова посета била прекретница за Ердогана.
Са друге стране, Европљани су били шокирани Ердогановим ауторитарним заокретом и обрачунима са неистомишљеницима који су потпуно срозали изгледе земље за чланство у ЕУ.
Конкретно, његова тврдоглавост "сукобила се" са критеријумима из Копенхагена - условима које свака земља која жели да се придружи ЕУ мора да испуни, а који укључују заштитне мере у вези са владавином права, људским правима и заштитом мањина.
До 2018. лидерима ЕУ је било доста. У саопштењу Европског савета из те године отворено је речено да су преговори о приступању Турске "заустављени".
Боља атмосфера?
Велико питање које виси над односима ЕУ и Турске је да ли ће се то променити након што Турци изађу на биралишта у недељу.
Избори, за које се некада сматрало да ће их Ердоган без проблема добити, постали су један од највећих тестова у његовој политичкој каријери, а анкете показују да је изједначен са опозиционим кандидатом.
Промена на челу државе моглаби удахнути, надају се многи, свеж ваздух у партнерство између Турске и Запада. Киличдароглу је рекао да жели да поново покрене процес придруживања ЕУ и да ће се обавезати да се придржава одлука Европског суда за људска права, што Ердоган није чинио.
"Политико", ипак, наводи да ново руководство можда неће елиминисати многе основне узроке трвења.
"Домаћи изазови ће остати исти, ко год да је на власти", каже Галија Линденстраус, виши научни сарадник Института за студије националне безбедности. "Постоји дубока економска криза, а актуелна влада нуди све врсте популистичких мера за ублажавање тренутне кризе уочи избора, који ће престати после избора."
Вашингтон не крије своју жељу за променом власти у Турској, важној чланици НАТО-а. Године 2019, Џозеф Бајден, тада председнички кандидат, рекао је да би САД требало да подрже турске опозиционе лидере "да преузму власт и победе Ердогана".
"Он мора да плати цену", рекао је тада Бајден а његови коментари су разбеснели турску владу.
Линденстраус предвиђа "бољу атмосферу" између Брисела и Анкаре уколико Киличдароглу дође на власт. Шестостраначки опозициони блок је сигнализирао да жели да ресетује односе са ЕУ и да ће преокренути неке од Ердоганових мера које су у супротности са критеријумима из Копенхагена, као што је враћање на парламентарни, а не на председнички систем.
Али суштински проблеми - Кипар, али и изгледи придруживања блоку - значиће да ће се мало ко у Европи утркивати да отвори врата. Иако ће мало ко то јавно рећи, многе земље су такође опрезне у погледу допуштања већинске муслиманске земље попут Турске да се придружи Унији, пише "Политико".
"Нема шансе да су земље чланице ЕУ ни близу да размишљају о чланству Турске у ЕУ", рекао је високи дипломата ЕУ у Бриселу.
Поједини аналитичари наводе да неће сви у Европи нужно славити пораз од Ердогана. "За неке у ЕУ би могло бити повољно да имају ауторитарног лидера у суседству и више трансакцијски однос са Турском, него да се озбиљно баве питањем придруживања", рекао је Галип Далаи, стручњак за Турску у истраживачком центру "Четам хасу". "Демократска Турска би представљала много фундаменталније питање за Европу", додао је он.