РТ Балкан анализа: Због чега су десничарске партије све популарније у Европи?

Европу чека врело лето, а чини се да ће се највише знојити припадници владајућих партија, којима све популарније десно оријентисане странке дишу за вратом. И то не у било којим европским земљама, већ у Француској и Немачкој, које представљају политичку, економску и културну осовину блока.

Тако је најновије истраживање организације "Ифоп" показало да је више од 40 одсто Француза већ гласало за листу или кандидата Националног окупљања (РН), чија је некадашња председница Марин Ле Пен. Иако је она најпрепознатљивије лице француске деснице, испитивања јавног мњења показују да скоро половина гласача бира РН због "партијског програма", а затим због "вредности" за које се залаже. Сама Марин Ле Пен била је кључни разлог за свега 12 одсто гласача. 

Као и у случају Алтернативе за Немачку (АФД) која има рекордну подршку од 19-20 одсто, што је више или исто од подршке коју уживају Шолцове социјалдемократе и знатно више од од подршке коју уживају друга два партнера у владајућој коалицији. Разлог: забринутост бирача због рецесије, миграције и транзиције ка економији без угљеника, кажу политички аналитичари које преноси Ројтерс.

Колико јачање деснице плаши естаблишмент најбоље показује то што је шеф немачке обавештајне службе Томас Халденванг упозорио грађане да крајње десничарски екстремизам представља највећу претњу немачкој демократији и да бирачи то треба да имају на уму пре него што гласају за АФД. 

Померања на политичком спектру и у преференцијама гласачког тела, међутим, нису изненађујућа.

Од 60-их и 70-их година траје померање политичког спектра ка левици, подсећа Душан Достанић са Института за политичке студије за РТ Балкан. Наводи да се су се странке које су важиле за десне и конзервативне у међувремену социјалдемократизовале и да је традиционална десница остала без својих представника. Сада долазе нове странке које попуњавају тај празан простор.

Други разлог су велике културне промене до којих је дошло последњих двадесет или тридесет година, па људи који не могу или не желе да се на то навикну, гласају за десницу. 

"То је оно по анкетама када питате бираче по западним земљама, па они одговарају позитивно на питање да ли се осећају као странци у сопственој земљи. То с једне стране има везе са повећањем имиграције, посебно после 2015. године – само у Немачку је дошло преко милион људи страног порекла, људи који долазе из другог културног круга, неевропске културе. Имате и померање у томе шта је данашње схватање породице у вредносном смислу итд", објашњава.

Осећају да плаћају туђи рат

Он истиче да постоји проблем и са институцијама, јер они који гласају за десне странке мисле да оне више не репрезентују њихово мишљење, "него да се држава претвара у некакву туторску институцију која им намеће политичке позиције и вредности".

Не треба заборавити ни економски фактор, јер се становништво на Западу све више жали на пад стандарда, уз песимистичне коментаре да не верују да ће им бити боље у будућности. Иако је стандард географска ствар, па његов пад у Немачкој треба посматрати искључиво из перспективе Немаца - дакле, за неке земље је и даље недостижно висок - чињеница је да се криза ушуњала и код оних који су заборавили како то изгледа.

Та два фактора - економски и институционални - међусобно су повезани, истиче Достанић.

"Људи осећају тежину руско-украјинског рата, поготову у Немачкој, осећају да они плаћају туђи рат и да су институције испражњене од значења у смислу да они више не могу својим гласовима да контролишу владу у Берлину или још мање администрацију у Бриселу", каже наш саговорник. 

Десница је одговор на ту ситуацију, јер постоји својеврсна "криза партија": већина мејнстрим партија су унисоне, каже Достанић, и разлике међу њима се морају тражити лупом. Он подсећа да су раније у Немачкој постојале десна ЦДУ, лева СДП и либерали (ФДП) и да су људи могли јасно да се опредељују знајући какве политике заступају те три странке, али се то у међувремену променило.

"Зато се рецимо у Немачкој појављује АФД као један глас критике, поготову у оквиру сукоба у Украјини где један велики део немачког јавног мњења, нарочито на истоку, сматра да овај рат није њихов рат, да је сукоб у Украјини за жаљење, али да Немачка не би требало на било који начин да се меша. Има ту и друго питање – колико је Немачка суверена: ако један велики број грађана каже 'то није наш рат', а они наоружавају једну страну у рату, или кажу 'ми имамо војску која није спремна да нас заштити, а своје оружје сада треба да испоручујемо Украјини'", наводи наш саговорник.

Урушавање социјалне државе и средње класе

Поменуто истраживање које је урадио "Ифоп" показало је још једно важно кретање у бирачком телу. Наиме, гласачи РН сада се појављују и међу категоријама становништва у којима је странка традиционално била слаба, као што су пензионери (34 одсто), виши менаџмент (35 одсто), високообразовани (30 посто) и најбогатији (35 посто). 

Иако се типични гласач деснице стереотипно замишља као старији бели мушкарац, слабо образован, слабије плаћен, Достанић истиче да је постојао добар разлог за такво опредељивање, јер је највећи део тих људи живео у деловима града где су долазили нпр. мигранти или азиланти.

"И онда су они у оквиру тог чувеног мултикултурализма били први који су морали да поднесу последице мултикултуралистичке политике и први су видели резултате тога", наводи и додаје да то сада не погађа само ниже класе, него све људе без обзира на висину примања или образовање.

Због урушавања социјалне државе и средње класе на Западу, људи се окрећу десним партијама, зато што виде да су то једине странке које одговарају на њихове проблеме. 

"Не можете од тих људи да очекујете да гласају за странке које им кажу да је све у реду и да је њихов стандард одличан, да проблеми са имиграцијом не постоје, да су институције у потпуном реду и да само треба да се навикну на нову реалност око себе. У Француској смо видели континуиран талас протеста, још од 'жутих прслука', па протесте широм Европе због короне, па опет у Француској због поскупљења, па у Немачкој везано за рад - очигледно да постоји незадовољство", оцењује.

Тачке спајања

АФД је најавио да ће имати свог кандидата за канцелара, док 41 одсто Француза жели да види победу Ле Пенове на председничким изборима. Није то, међутим, само француско-немачка брига, већ се главобоља сигурно сели и у Брисел. Избори за Европски парламент најављени су за следећу годину, а десница буја широм блока. 

"Сада већ у скоро свим европским земљама постоје значајне десне снаге. Чак и у Шпанији која је дуго, као и Немачка, била земља без праве десне конзервативне странке, сад и тамо Вокс може да рачуна на неку стабилну подршку", каже Достанић и упозорава да десницу не треба посматрати као идеолошки монолитну.

Истиче да чак и у оквиру појединих странака као што је АФД постоје озбиљне разлике у погледу на спољну или економску политику, а још више између италијанске Лиге, АФД-а, Вокса, шведских демократа итд. Ипак, додаје, постоје тачке спајања на којима би они могли да профитирају на следећим европским изборима.

"То је критика ЕУ – отуђење институција, лоша економска политика – изневерена економска очекивања, проблеми везано за идентитетску политику, вредности – шта је наша заједница, ко смо ми, ко ту спада и, на крају, критика мејнстрим партија. Уколико те странке буду успеле да артикулишу ове четири групе питања, може да се рачуна на значајан изборни успех", закључује Достанић.