Не постоји добар Рус, уверени су Украјинци, који "погрешан" ДНК не могу да опросте чак ни руским аутошовинистима, или како их "Политико" романтично описује, "дисидентима". Без обзира што и једни и други мрзе Путина - чак је и то недовољно да би се међусобно "заволели".
Јер, насупрот миту да је Путин крив за све, неки Украјинци, како овај лист истиче, верују да руски председник није корен проблема и да се његовим збацивањем с власти ништа неће решити.
"Проблем је руски начин размишљања — руска 'душа', и њена империјалистичка склоност", истиче "Политико".
То сведочи и Американка украјинског порекла Алина Пољакова, шефица Центра за анализу европске политике, а која се, у жељи да оснује стипендију за украјинске лидере цивилног друштва, и руске дисиденте, суочила с побуном Украјинаца који су се питали зашто би било која позиција припала Русима - чак и Русима који се противе владавини Владимира Путина.
"Било је веома контроверзно, јер неки Украјинци још имају став да не постоји добар Рус", каже Пољакова.
"Политико" констатује да Украјинци у руске дисиденте сумњају, иако они који се противе режиму у Кремљу, како кажу саговорници овог медија, покушавају да се представе као жртве.
"Руски дисиденти једноставно не чине довољно да подрже Украјинце. Не постоји широка руска дисидентска кампања која би помогла Украјини да добије чланство у НАТО-у или извуче средства из заплењене руске имовине", жали се украјинска активисткиња за борбу против корупције Дарија Калењук.
Но, мржња према Русима иде толико далеко да је тешко прихватити да је њен узрок недовољна борба руских дисидената за "украјинску ствар".
Бележе се, тако, потпуно бизарне ситуације – да на пример, група "за слободу говора" отказује панел са руским писцима, због приговора украјинских аутора. Украјинци преврћу очи чак и над "Оскаром" за овенчани филм о Путиновом опозиционару Алексеју Наваљном, а не могу да преболе ни што је Нобелова награда за мир отишла и активистима цивилног друштва из Русије и Белорусије.
Због отпора према свему што икако подсећа на Русију, чак је и ауторка бестселера "Једи, моли, воли" Елизабет Гилберт објавила да одлаже објављивање романа, пошто се украјинској публици није свидело што је радња филма смештена у Сибир 20. века.
Сметају руски спортисти, санкционишу се руске мачке које би учествовале на међународним такмичењима, прогоне се и хапсе монаси, а хероином лета проглашава се ајкула која је убила Руса у Хургади. Власти у Кијеву тако су недавно примиле и петицију у којој неколико хиљада Украјинаца тражи да морској звери "у знак сећања" буде подигнут споменик.
Раније прокламована борба за "ослобођење" од "руске инвазије", све отвореније је - борба за истребљење бивших сународника. Украјински војни званичници сада јасно и гласно признају да је циљ њиховог рата, не само да свргну Путина, већ да једноставно, побију што више Руса.
Да Рус Западу не ваља чак ни кад је мртав, показује и свеопшта хистерија против руских композитора или књижевника, па чак, и пример Кијевско-печерске лавре, и светитеља чије би мошти Кијев прогнао на Запад.
Џаба што и Украјинци и Руси имају рођаке у суседној, сада "непријатељској" земљи. Кијев је деценијама пружао уточиште прозападним Русима, али украјински активисти кажу да припадници, њима некад братског народа "због пропаганде Кремља имају искривљене ставове о рату у Украјини".
"Али, многи Украјинци су се уморили од таквих изговора за Русе. Иако Путин можда издаје наређења, руски грађани су ти који бацају бомбе на своје градове и чине зверства над децом", потпаљује "Политико" руске мрзитеље.
Медиј нам саопштава и да ова осећања "беса и трауме" нису резервисана само за украјинске функционере и активисте, већ и да их има и код обичног народа.
Анкете спроведене од почетка специјалне војне операције тако показују да су Украјинци сада упечатљиво јединствени – велика већина њих отворено признаје да не воли Русију.
Руси су, за украјински укус, некако увек били превише гласни - чули су се у УН, у академским круговима…а Украјини је некако пажња увек измицала. Зато је сад важно обавити "деколонизацију" од руског утицаја - макар бојкотујући руске композиторе, или напрасно "заборављајући руски језик"…
Да је оваква демонизација Руса "погубна за будући мир Европе", упозорили су Анатол Ливен и Џорџ Биби из Квинси института за одговорну државност, који се залаже за војно уздржанију спољну политику САД.
И то не због тога што је демонизација једног народа једноставно опасна, и умногоме подсећа на Хитлерову идеју о "вишим" и "нижим" расама – већ једноставно зато што користи Путину.
"Док људи који изражавају таква осећања према Русији тврде да се супротстављају Путиновом режиму, њихова дела заправо пружају бољу домаћу пропаганду за Путина од оне коју је он сам икада могао да смисли", написали су њих двојица о дивљању русофобије.
Другима чак ни то није оправдање да престану да мрзе, па тако они тврде да Путинов режим дуго прича о русофобији "настављајући са инвазијама и другим подлим активностима".
"Овде је терет на Русима, јер су они ти који су изазвали овај рат", рекао је Дејвид Крамер, бивши званичник Стејт департмента укључен у Фондацију Слободна Русија.
Сличну демонизацију, преживели су и Срби дуго након деведесетих година, па чак и данас, док Хашки трибунал, последње своје трзаје користи да зада још један ударац омраженом балканском народу.
Да су Срби некад, у време југословенских ратова пролазили кроз исту тортуру, и доживљавали исто "кенселовање" или бојкот, као и Руси данас, сведочио је својевремено, наизглед несвестан онога што говори, српски редитељ Горан Марковић.
"Сећам се, негде 1993, у време ратова и санкција, из Монпељеа ми је стигао позив да будем члан жирија тамошњег филмског фестивала. Путовало се тешко – комбијем до Будимпеште, па даље авионом… Стигавши у Монпеље, чуо сам да су се испред хотела у коме сам одсео окупили људи из Хрватске и Босне и Херцеговине како би демонстрирали против мене. Да. Хрвати и Бошњаци су демонстрирали против Србина; то су доживели на тај начин. Осећао сам се бедно; скоро да сам се спаковао и отишао", жалио се тада српски културни радник.
Он је, међутим, направио први корак према мрзитељима српског народа и изашао да са њима поразговара. На крају се, како се исповедио, сажалио и на њих и на "све заједно", па с некадашњим сународницима, а тада љутим непријатељима, ипак завршио у кафани "уз пиће и братимљење".
Да је непријатељство које Украјинци осећају према Русима, можда чак и горе од оног којим су некадашњи братски народи почастили Србе, недавно је истакао хрватски председник Зоран Милановић.
Чињеница је, како је навео, да Украјинци патолошки мрзе Русе, исто тако као што је чињеница да "Хрвати нису толико мрзели Србе", колико, "ови тамо мрзе Русе".
И да ли ће Руси некад, после све демонизације коју пролазе од јучерашње браће, моћи да се са њима, по рецепту Горана Марковића, измире и поново братиме око флаше вотке?
Док напади на све што је руско трају - то тешко да ће бити могуће, али, како Пољакова каже, иницијативе за помирење се ипак морају десити "јер су ове земље пре свега повезане географијом, и од тога нема спаса".