Бројни аналитичари на Западу предвиђали су брзи крах руске одбране пред налетом украјинских војника, обучаваних у западним војним камповима, по НАТО стандардима и наоружаних савременим западним оружјем, али то се није догодило, пише хрватски геополитичар Зоран Метер за сајт "Геополитика њуз".
За фронту је ново оружје са Запада већ одавно заменило старо совјетско, којим је украјинска војска располагала пре почетка конфликта у Украјини, примећује Метер.
Заправо, после више од месец дана од почетка украјинске офанзиве 4. јуна, јасно је да је дуго најављивани украјински блицкриг више наде полагао у страх и панику које ће наводно посејати међу руским војницима, него на мотивисаност својих војника. Међутим, страх код Руса није приметан, или је он на нивоу који омогућава "нормално" ратовање.
Додатни подстрек руским борцима представљало је руско освајање Артјомовка (Бахмута), као и његово задржавање након повлачења "Вагнера" и предаје града регуларним руским снагама.
Метер подсећа да је украјинска контраофанзива, са циљем ослобађања Артјомовска, покренута још 10. маја и да она није везана за поменуту велику "контраофанзива", која је почела отприлике месец дана касније. Упркос огромним напорима, примећује Метер, украјинска војска није успела да ослободи ниједно једино насеље на северним и јужним боковима Артјомовска.
Фијаско украјинске "противофанзиве"
Сада, после више од месец дана, мање-више свима је јасно да је "прва фаза" украјинске "контраофанзиве" била неуспешна, без напредовања на фронту и уз непредвиђено велике губитке са украјинске стране у живој сили и техници, о чему већ сасвим отворено пишу и амерички медији.
Никакве "фазе" контраофанзиве, уосталом, и не постоје. Свим професионалним војницима и војним аналитичарима јасно је да су за успех било које офанзиве кључни први дани, а неретко и сати. Ако се то не догоди, прети јој да се претвори у позиционе борбе, што се управо и догађа.
Кијев је, тврди се на Западу, сада покренуо нову тактику и више не употребљава тешку технику и оклопна средства за пробијање руских линија одбране, будући да је у таквим покушајима претрпео велике губитке, већ користи серије тактичких акција пешадије, са мањим бројем војника ангажованих на различитим деловима фронта, како би евентуално пронашао слабе тачке у руској одбрани.
Такве је акције, међутим, како примећује Метер, тешко сматрати класичном офанзивом.
Планирана противофанзива је требало да омогући украјинској војсци да оствари жељене циљеве војне и политичке природе, а то су избијање на Азовско море и пресецање руских снага на два дела, са могућим "скоком" до самог Крима, па чак и до руског града Краснодара, о чему су отворено говорили поједини кијевски званичници пре офанзиве.
Политички циљеви увек су непосредно везани за војне, од којих у потпуности зависе. Активна дипломатија почиње оног тренутка када војска каже своју завршну реч и када заврше борбена дејства.
Другим речима, увек се све решава на бојном пољу, а дипломатија даје само коначну реч, која формално-правно "цементира" достигнућа остварена у рату.
Ствари по Кијев не изгледају добро
Украјина је све даље од остваривања своји циљева, укључујући "ослобађање територија."
Да ствари по Кијев не изгледају добро, сведоче и речи председника Зеленског из прошлонедељног интервјуа за Си-Ен-Ен. Зеленски је тада рекао да га нико на Западу није слушао и да је он већ раније тражио више оружја и брже покретање офанзиве, како би се избегло јачање руске обране и минирање великог простора око обрамбених линија.
Ове речи јасно потврђују две ствари: неуспех "прве фазе" украјинске контраофанзиве и почетак "потраге за кривцем" за неуспех, којег Зеленски не види у себи, већ у Западу који га није послушао. Наравно, он то не каже тако, већ и даље понизно исказује захвалност према Западу, али је контекст његових речи више него јасан.
"Крајње мршави војни резултати протуофензиве", ако о неким резултатима уопште и може да се говори, "створили су и неочекивану нелагоду за Запад уочи суммита НАТО савеза 11. и 12. јула у Вилњусу."
Покретање украјинске офанзиве је форсирано са једним очигледним циљем: да Кијев постигне војне успехе, како би управо на овом самиту могла да се похвали досадашња НАТО стратегија свеобухватне помоћи Кијеву и да се оправдају испоруке оружја и новца за одржавање Украјине у животу.
Штавише, уочи самита кијевске власти су заоштриле реторику, упућујући захтеве за придруживање Украјине НАТО савезу. Потом су ретерирале, тражећи гаранције да ће се пријем Украјине догодити после рата. Зеленски је изјавио и да ће одбијање Украјине довести до резигнације украјинских грађана и демотивисаности оружаних снага.
Украјински председник је чак запретио да неће доћи у Вилњус уколико Кијеву не буду дате конкретне гаранције о "придруживању Алијанси у разумном року." Одговор који је добио од Запада гласио је: "Чланство да, али само после рата."
Шта ће десити са Украјином након рата представља кључно питање, на које нико на Западу и не покушава да пружи одговор, као да је то већ свршена ствар. Како закључује Метер, у стварности Украјина је све даља од тога.