Зелена агенда све више звучи као недељна миса, а цела идеја постаје све сличнија систему веровања који не подноси неслагање, проповеда "врелу будућност" и велича аскетски начин живота, пише "Телеграф".
Државни секретар Мајкл Гоув описао је ужурбане планове за достизање нулте емисије гасова стаклене баште као "крсташки рат". Коментаришући нове одредбе према којима станодавци морају да ускладе своје некретнине са зеленом агендом (топлотне пумпе, изолација итд) или ће им бити забрањено изнајмљивање, Гоув је оценио да влада тражи превише ствари у кратком року.
Ниједна религија није толико захтевна као религија зелених. Инспирисан групама попут "Побуне против изумирања", лист "Гардијан" је објавио да више неће да користи термин "промена" када говори о клими, већ термин "криза". Они су објаснили да "криза" подразумева морални аспект, а "људе треба подсећати да климатска криза више није проблем будућности".
Не само да заштита животне средине диктира начин на који говоримо о клими, него су зелени активисти успели да контролишу наратив о својим критичарима. "Негатор климатских промена" сада обухвата све, од равноземљаша до противника проширења лондонске зоне ултра ниске емисије гасова.
Све најбоље религије су преживеле одбацујући невернике као јеретике – осим што пакао у којем ће горети они који поричу климатске промене постоји управо овде на земљи, ако не престану да купују пластику за једнократну употребу.
Чак је и иконографија иста. Слично као и леци које издају Јеховини сведоци, апокалиптични постери покрета "Џаст стоп оил" такође су украшени мртвачким лобањама. Од следбеника се тражи да се одрекну материјалног, одбаце "грехе грејања и вожње" и да проведу покајнички живот у вегетаријанској беди.
Можда је једина разлика између религиозног жара из прошлости и тренутне климатске лудости у томе што су млади људи потпуно одушевљени новим конформизмом.
"Док смо се у католичкој школи смејуљили иза руку скупљених у молитву, неслагање међу младима када се ради о зеленим питањима је мало забрињавајуће. Бринути о климатским променама је постало скоро исто што и бити фина особа – толико је заштита животне средине прихваћена у школама, да су наставници дозвољавали деци да изостају са наставе у име 'климатских штрајкова'", наводи аутор.
Због тога што се према дискусији о климатским променама односимо као према догми, ућуткана је свака разумна и рационална дебата о кључном изазову за човечанство. Упркос томе што нам се говори да, као и у случају пандемије, климатска политика следи науку, ми питањима животне средине не приступамо научно - јер би то значило здраву дозу скептицизма.
Али такође морамо да признамо да заштита животне средине није морално, већ дубоко политичко питање. Разговор о климатским променама сада се своди на еколошку штедњу, а грађанима је речено да морају да прихвате нижи квалитет живота у име планете. Можда је због тога толико много данашњих зелених пореклом из средње класе. Они не размишљају о последицама забране аутомобила или котлова или бушења нафте, јер никада нису морали да пазе на банковне рачуне, да се премишљају да ли да иду у куповину или да се боре како би имали пара за огрев.
Ово "обожење" животне средине неће решити наше проблеме – мајка земља није божанство коме можемо да се молимо за одговоре. Будућност планете и човечанства може да буде одлучена само разумном, рационалном дебатом о тренутним изазовима. Можда је дошло време за још једну реформацију – лутеранску декларацију слободне мисли.
"Ево ја возим, толико могу", поручује аутор.