На недавном самиту НАТО-а у Вилњусу донесено је неколико важних одлука не само о Русији и актуелном конфликту у Украјини, већ и о Кини, пише хрватски геополитичар Зоран Метер за сајт "Геополитика њуз".
Самит је требало да буде релаксиран и славодобитан, јер је тада Запад очекивао велике успехе украјинске контраофанзиве, али то је у потпуности изостало.
Једна од веома важних одлука овог самита је одлука о ширењу НАТО-а на азијски простор. Северноатлантска алијанса је почела да се према Кини односи на исти начин као и према Русији.
У питању су покушаји обуздавања ширења глобалног утицаја и економског раста Кине и Русије.
О азијским апетитима Алијансе сведочи чињеница да су први пут на самит били позвани челници Јапана и Јужне Кореје, што је јасан знак намере ширења политике и инфраструктуре НАТО-а на далекоисточни простор.
Не без разлога, Кина је прошле недеље оштро упозорила Алијансу да ће се супротставити свим покушајима ширења НАТО савеза на простор Азије, па је јасно да је прерастање Кине у непријатеља Запада "рускога типа" само питање времена.
Уосталом, као у случају Русије, сада је очигледно да политички и економски притисак Запада неће дати очекиване резултате и да САД припремају сценарио војног решења "кинеског проблема", било посредством Тајвана, било неког другог кризног жаришта, које има велику важност за кинеске националне интересе.
Тотални геополитички обрачун Запада са Русијом
Одлука НАТО-а да не прими Украјину никога није изненадила. Ипак, НАТО је одбио да Украјини пружи временске оквире за пријем, као што је одбио и да јој понуди "безбедносне гаранције."
Што се тиче чланства Украјине у НАТО-у, Украјина ће ући у НАТО тек уколико се око тога сложе све земље чланице.
Други важни моменат је да Кијев мора да испуни све услове за пријем. Један од тих услова је да пријем нове чланице у НАТО мора оснажити безбедност самог савеза, уместо његовог увлачења у ризичне сукобе.
Јасно је да Украјина неће ући у НАТО док Кијев не заврши ратни сукоб, што су Бајденове речи, и док не постигне мировни споразум са Русијом. Дакле, Украјина мора са Русијом склопити не само споразум о завршетку оружаног сукоба, већ и споразум о границама, а оне сигурно неће остати исте као пре почетка конфликта у фебруару 2022. године.
Сви који тврде да ће украјинска војска протерати руску са свих територија, укључујући и Крим, или полазе искључиво од својих жеља, или то чине у сврху пропаганде, примећује Метер.
Уосталом, више и не постоје некакви посебни украјински интереси, нити њих Запад узима у обзир.
Једном речју, Запад се одлучио на тотални геополитички обрачун са Русијом посредством Украјине.
Кијев је остављен на цедилу
Зеленски би требало да буде свестан да је овим Украјина осуђена да унедоглед продужава сукоб са Русијом и да се НАТО неће у то непосредно умешати. Уместо тога, НАТО ће Кијеву и даље пружати искључиво војну и финансијску помоћ.
На линијама фронта и даље ће гинути само Украјинци, а то је оно што је Зеленски желео да промени. Зеленски је покушао да терет рата равномерно распореди на све чланице НАТО-а у Европи, јер он сматра да Европу Украјинци спасавају од "руске агресије."
Јасно је ко је у тој "игри надмудривања" Кијева и Запада јачи. Запад ће, у случају пораза, изгубити кредибилитет, Украјина би могла изгубити дословно све, укључујући и државност.
Зеленски је од почетка морао да зна шта Запад од њега очекује. Пре свега, од њега се тражи беспоговорна послушност, и то је данашња реалност Зеленског и Украјине. Свако ко говори супротно, сматра Метер, не говори истину.
Украјина је већ поражена
Украјинска противофанзива је пропала, закључује Метер, или је барем пропала њена прва фаза, али то је израз који треба да нам сугерише да тек предстоји главна фаза, до које ће тешко доћи.
Сада је сасвим јасно да током месец и по дана трајања контраофанзиве никаквих значајнијих украјинских напредовања није ни било, а да су жртве у људству и губици у техници неочекивано и несразмерно велики.
Дан уочи НАТО самита, Зеленски је покренуо нови велики напад украјинске војске у кључном, запорошком смеру, у зони Орехова, са циљем да се оствари макар мали пробој према Азовском мору и да се докаже учесницима самита да Кијев није узалуд потрошио њихов новац и војну опрему. Али, и тај напад је доживео фијаско.
Независно од тога, Зеленски се у Вилњусу понашао као да му сви нешто дугују, иако је формално изражавао велику захвалност и задовољство, пре свега због нових испорука оружја. Заправо, Зеленски је на самиту изгледао као просјак који од свих нешто моли.
Зеленски постаје нервозан и зато што је и у самом Кијеву све више грађана који исказују незадовољство његовом политиком. Украјинци нису идиоти и добро виде улогу коју су им наменили њихови западни партнери.
Осим тога, како закључује Метер, конфликт се одужио у недоглед, земља трпи огромна разарања, а Украјина је постала потпуно зависна од западних финансијских институција и војне помоћи, без које би рат брзо завршио украјинским поразом.