Добро обавештени блогер, који је некада био део врха словеначких безбедносних структура и захваљујући томе одржао добре изворе информација, шокирао је протекле седмице јавност информацијом да списак оружја које Словенија шаље у Украјину - саставља Пентагон.
Ту се не пита ни словеначки премијер, чак ни министар одбране, Американци тај "посао" завршавају преко државних секретара или других нижих потрчака владе. Укратко, словеначко министарство одбране је само пуки извршилац захтева налогодаваца из НАТО-а.
Словенија је Украјини прво поклонила и послала 35 оклопних возила пешадије БВП М-80А, патом 28, уз асистенцију Израела модернизованих, тенкова М-55С, а потом су на ред за слање пут Кијева стигле и америчке хаубице М2А1. Љубљана их је на украјински фронт послала шеснаест.
Списку треба додати и 20 америчких "хамвија" (ХММWВ М1114) и 20 "валука" односно "пандура", оклопних возила пешадије са шест точкова, као и шест лакших дронова, намењених извиђању непријатељских положаја и другим борбеним задацима, као и већу количину противавионских топова.
Део тих података процурео је у јавност јер се широкогрудошћу Словеније похвалила словеначка министарка спољних послова Тања Фајон: "Словенија пружа велику војну помоћ Украјини; ова влада је Украјини дала опрему за један механизовани и један оклопни батаљон, као и једну артиљеријску батерију. Украјину од руских напада брани 200 словеначких противавионских топова уз 8.000 противтенковских мина, као и муниција, гориво и бројна друга опрема. У погледу стварне помоћи у односу на број становништва, нема сумње да је Словенија међу водећим државама које стоје уз Украјину и помажу јој да се брани".
Министарку Фајон је потом опозиција оптужила – за издају војне тајне. Разлог? Већина од набројаних података није била позната јавности.
Локални медији су на трагу тих оптужби известили да се ради о противваздушним топовима југословенске производње "застава М55" које је ЈНА користила од средине 50-их година прошлог века. Источна команда украјинских снага објавила је 7. децембра снимак на коме се виде припадници Територијалне одбране Украјине како током вежби користе троцевни противавионски топ 20 мм М55, произвођача крагујевачке "Црвене заставе".
У међувремену су руски медији сузили списак земаља које могу да снабдеју Кијев противваздушним наоружањем. Међу "осумњиченима" се нашла, уз Хрватску и Северну Македонију, и Словенија.
М55 је био намењен припадницима Југословенске народне армије и извозном тржишту, као и за уградњу на пловила Ратне морнарице Југославије. Било је неколико различитих модела. Први је ушао у употребу још 1955. године. Потом је 1971. завршен први "Заставин" прототип са три цеви. Максималан домет за циљеве у ваздуху је 4.000 метара, док је оперативни домет за циљеве на земљи 2.500 метара; максимални домет је мало већи од пет километара. Украјинска војска је на неке од тих топова поставила камере кинеске производње које омогућавају нишанџији да у ваздуху лакше види мете.
Оно о чему се у словеначкој и широј јавности мало зна, је да се Словенија кити туђим перјем, јер се ради о оружју ЈНА које формално - није "словеначко". После повлачења ЈНА из Словеније је 18. октобра 1991. године између словеначког министарства одбране и југословенског савезног секретаријата за народну одбрану потписан споразум према коме је Словенија дужна да "чува" оружје савезне армије. Да "чува", а не да користи, никако да прода, још мање да поклања.
Словеначки портал "Нова24ТВ" је споразум о "чувању" оружја протумачио на следећи начин: "Борбено-техничка средства која се налазе у објектима ЈНА у Словенији транспортоваће се у Врхнику и у ваздушну базу у Церкљу, док пешадијско наоружање, муниција и експлозив иду у складиште у Мачковцу. Све то остаје власништво Југословенске армије све док не буде склопљен споразум о деоби".
Пошто "у прелазном периоду", тачније у последње три деценије није био испреговаран ни уговорен споразум о подели оружја некадашње савезне државе, јасно је да оружје које Словенија поклања Украјини уз благослов НАТО-а није словеначко већ се ради о имовини свих република насталих на тлу СФРЈ. Словенија једнострано и у супротности са споразумом који је потписала октобра 1991. – "испод жита" крчми заједничко наслеђе, што би остало "државна тајна" да се није истрчала самољубива министарка спољних послова.
Сада је јасно и зашто су нека од Украјини поклоњених средстава у целини, или највећим делом направљена у Србији, на пример противавионски топови или оклопна возила пешадије БВП М-80А. Према утврђеној међународној пракси, Словенија би морала државе произвођаче тог оружја да замоли за дозволу да га извезе у Украјину; морала би, дакле, да замоли превасходно Србију (која води неутралну политику), а када су у питању тенкови и Русију као наследницу Совјетског Савеза. Што Словенија није учинила.
Друго је питање како Љубљана то оружје уопште шаље у Украјину. Наоко се ради о "донацијама" о којима "самостално" одлучују државе чланице Европске уније и НАТО-а.
Митја Кунстељ, добро обавештени некадашњи припадник специјалне јединице словеначке Територијалне одбране МОРиС, на свом блогу "Микстоне" износи како ствари заиста стоје: "О тој последњој пошиљци Украјини од 20 оклопних возила, сазнао сам како стоје ствари у (словеначком) Министарству одбране. Нема ту неке интеракције између премијера (Роберта Голоба) и министра одбране (Марјана Шарца). Нижи званичници НАТО-а из редова логистичког планирања шаљу директно Министарству одбране захтев и прецизан списак шта да шаљу Украјини. Марјан (Шарец) је обавештен тек када треба формалности ради да потпише документе. Наши званичници у министарству одбране сматрају нечувеним да им званичници НАТО-а шаљу веома детаљан списак свега што траже да шаљемо. Листа укључује чак и серијске бројеве возила! И ми причамо о независној Словенији? Последњи заточеник у Добу (затвор близу Љубљане) више је независан него Словенија у НАТО и ЕУ".
Тамо где нема слободне жеље и воље да се нешто некоме да, не можемо говорити о "донацијама". Јер то нису донације. То су заправо "донације" Пентагона који се понаша као да је Америка власник свих словеначких борбених средстава, па их по нахођењу отима од Љубљане и "преусмерава" на украјински фронт. Словенији је слаба утеха да ту није усамљена, јер исти третман Вашингтона следује и другим лакејским државама из америчке "европске колоније".