Председник СССР-а Михаил Горбачов је 24. августа 1991. поднео оставку на место шефа Комунистичке партије и затражио да Централни комитет донесе одлуку о распуштању партије, основане 93 године раније. Тог истог дана, украјинска Рада (скупштина) је, упркос резултатима референдума из 1990, на којем је већина захтевала очување заједничке државе, прогласила независност од Совјетског Савеза.
Горбачов је данас, пре свега у руском народу, упамћен као "издајник", као онај ко је разбио "велику земљу" и изазвао страдања милиона људи.
Био је то, фактички, крај СССР-а и почетак низа драматичних догађаја, обележених издајом, који ће на концу изазвати садашњу руску Специјалну војну операцију и довести до крвавог расплета у Украјини.
Пут такозване независне Украјине започео је проглашењем самосталности, затим је водио преко "обојених револуција" финансираних и руковођених споља, укључујући и "наранџасту револуцију" из 2005. и злогласни "Евромајдан".
"Евромајдан" је довео на власт хунту, проузроковао даљи раст екстремног украјинског национализма, а потом, очекивано, изазвао грађански рат, који је најпре букнуо на истоку земље.
Дирљива и мистична "вера у Европу"
Заправо, како примећује руски писац Захар Прилепин, "независна" Украјина је била производ "позне совјетске бирократије Совјетске Социјалистичке Републике Украјине, којој је постало уносно да се не потчињава савезном центру у условима започете поделе народне имовине."
Национализам и такозвана украјинска национална духовност, као и посебна "украјинска историја", тврди Прилепин, биле су и остале само "згодан параван за покривање најзамашније прерасподеле власништва". Антикомунизам је ујединио украјинске националисте и либерале у јединствен фронт, у покушају да се одвоје од "мрачне комунистичке прошлости" и "отпутују у Европу", што даље од Русије и од стварне историје Украјине.
У таквој Украјини, "вера у Европу" постала је необјашњива, дирљива и скоро "мистична". Иронијом историјске судбине, до ње је дошло управо у тренутку када је Европа крочила на праг нове цивилизацијске кризе. Управо у таквој "независној Украјини створена је клица, злоћудни заметак будућег рата: пожара у којем ће се ускоро распасти и изгорети читава земља.
Уследила је прва "наранџаста револуција" из 2005, коју је предводио тадашњи председнички кандидат Виктор Јушченко, иза чега су стајале САД и њихове тајне службе.
Почетком 2007. Јушченка је на месту председника сменио неодлучни Јанукович. Колебљивост Јануковича, који је на концу избегао у Русију, кумовала је, или је директно омогућила крвави кијевски "Мајдан" из фебруара 2014.
Трагедија руско-украјинских односа није почела 2014
Прилепин је 2009. године написао антиутопију у којој се Украјина распада на два дела, а у земљи започиње грађански рат. Рат у Украјини могао је да се предвиди.
Грађански рат у Украјини, који ће убрзо прерасти у сукоб Русије са колективним Западом, почео је застрашивањем и смишљеним, систематским терором над неистомишљеницима и над (про)руским становништвом. Тако је дошло до језивих, али помно испланираних злочина, попут оног који је 2. маја 2014. почињен у Одеси.
"Трагедија руско-украјинских односа није почела 2014. године", записао је Прилепин. Припремала се много пре, готово у потаји. "Ова трагедија је почела 1999. у Југославији или 1991. у Русији."
Пре почетка трагедије, Руси и Украјинци били су блиски или један народ, без тачних граница и без јасних језичких подела, што се данас на Западу прећуткује или намерно превиђа.
"Заправо, ово што се данас дешава у Украјини", тврди Прилепин, "последица је низа издајстава која морају бити исправљена."
Ко је Владимир Зеленски?
Коначно, на крају овог пута налазимо једног "комичара" - садашњег председника Украјине Владимира Зеленског, који је победио захваљујући залагању за мир, фактички на "проруској платформи", али је учинио све да изазове рат.
Владавина Зеленског убрзо је произвела кулминацију кризе у Украјини и довела до почетка руске Специјалне војне операције 24. фебруара 2022.
Иначе, Зеленски је рођен у Кривом Рогу, у јеврејској породици, као русофони Украјинац, што значи да му је матерњи језик руски. Међутим, то му није сметало да се као председник Украјине повеже са најекстремнијим нацистичким групама, укључујући и злогласни батаљон "Азов" и да фактички постане њихов гласноговорник.
Није тешко закључити ко је изазвао рат у Украјини, ко га је тако дуго и упорно припремао и зашто. У таквим околностима није било тешко потпалити и потпомоћи избијање рата са стране. У џепове нацистичких бојовника слиле су се реке новца, са Запада и од домаћих олигарха.
На фронтове су ускоро пристигли специјалци и војни саветници из САД, као и плаћеници из читавог света. Нацизам у Украјини није само предмет манипулације моћника из земље и иностранства. Још много пре "Мајдана", нацизам (фашизам) је већ "стекао сопствену динамику", записао је Прилепин, престајући да буде контролисан и управљан туђом руком. Отуда је "долажење фашиста на власт", годинама пре кијевског пуча, било само питање времена.
Са почетком Специјалне војне операције уследила је директна "војна помоћ" Запада, тешка на десетине милијарде долара, односно отворено мешање у сукоб Сједињених Држава и њених "савезника". Од "независности" Украјине под Зеленским није остало дословце ништа.
Понавља се иста слика као она из 1918. године. Како је, не без историјске ироније, поводом прославе украјинског Дана независности 2017. на свом сајту навела украјинска амбасада у Београду: "До априла исте године (1918.), читава Украјина била је ослобођена од бољшевичке окупације, али се фактички нашла под немачком – Немачка је насилним путем довела на власт свог послушника."
С тим што је овај, некад немачки послушник, данас послушник САД и НАТО-а, који се одазива на име Зеленски.
Повратак у "велико време"
Зеленски, као и Горбачов, остаће упамћен као издајник који је успешно разорио своју земљу: Горбачов Совјетски Савез (Русију), Зеленски родну Украјину. Према мишљењу Прилепина, ове "неправде ће једном бити исправљене." Овде је реч о наслеђу "велике руске земље."
Што се тиче Совјетског Савеза, мађарски политички активиста и аналитичар Бен Тот износи занимљиво гледиште: "Појава СССР-а неповратно је променила свет у целини, али је пре свега променила неразвијене и сиромашне, `земље у развоју`, оно што се данас назива `Глобалним југом`."
Значај онога што се започело са стварањем СССР-а данас је у великој мери потцењен, сматра Тот: "До тог тренутка, англосаксонска империја је водила свет. Империјалисти су се борили између себе око плена, али империја никада није била озбиљно изазвана све до појаве Совјетског Савеза. Бољшевици су донели на свет идеју економског развоја за сваки народ, и то на глобалном нивоу."
"Оријентација Совјетског Савеза била је доследно антизападна и антиимперијалистичка", подвлачи Тот. "Кинеска револуција, иако по много чему различита од Октобарске, не би победила да није било совјетске подршке. Послератни економски процват, највећи у историји, покретала је ова земља."
Да ли се историја у нечему понавља? Да, али никад дословно. Како закључује Тот: "Време у коме данас живимо може се упоредити једино са револуционарним периодом, који је довео до стварања Совјетског Савеза." Идеја економског развоја за сваки народ није идеја Запада, већ идеја Глобалног југа.