Нова трка у наоружању: Зашто САД и даље немају хиперсоничне ракете

Специјална војна операција у Украјини је први војни сукоб у људској историји, у ком су коришћене хиперсоничне ракете, а висок степен ефикасности руског хиперсоничног оружја Х-47М2 "кинжал" ("бодеж" у преводу са руског језика), допринео је повећању степена заинтересованости за ове системе како војних стручњака, тако и јавности. Развој хиперсоничних ракета траје већ неколико година и тренутно у овом процесу предњаче Руска Федерација и Народна Република Кина, јер њихове војске у оперативној употреби имају по три различита система ове врсте.

Осим две поменуте силе, новој "трци у наоружању", придружио се и Иран будући да је у јуну 2023. године представио своју прву хиперсоничну ракету "фатах". Такође, своје програме у домену хиперсоничних ракета имају Индија, Аустралија, Јапан, Немачка, Јужна Кореја, Француска и Северна Кореја, а посебно је интересантан случај САД.

Држава, чије се оружане снаге већ дуги низ година сматрају за најмоћније и располажу највећим буџетом, тренутно има неколико пројеката везаних за развој хиперсоничног оружја, али ни један од њих до сада није показао задовољавајуће резултате. Овоме у прилог говоре и најскорија неуспела тестирања, а постоји мноштво различитих разлога због чега светска сила број један, и даље нема оперативне примерке новог наоружања.

Шта су "хиперсоничне ракете"?

Иако је технологија која је омогућавала појединим врстама пројектила летове хиперсоничним брзинама присутна од педесетих година, па је касније примењивана на интерконтиненталним балистичким ракетама, термин „хиперсонична ракета“ у савременом значењу односи се на посебну врсту система наоружања.

Реч је о ракетама које могу летети брзином пет пута већом од брзине звука, тј. изнад пет маха или 6.175 км/х (док се ракете са мањом брзином кретања класификују као суперсоничне, трансоничне и субсоничне или подзвучне), а да притом задрже висок ниво маневарских способности у каснијим фазама лета. Управо то је кључна карактеристика која их разликује од стандардних балистичких ракета сличних брзина, будући да је њихова путања знатно комплекснија и непредвидљива.

Наиме, савремене хиперсоничне ракете могу нагло мењати трајекторију, циљ и брзину, померати се у страну, горе или доле и то у сред лета. Додатна предност лежи у чињеници да током кретања око себе стварају такозвани "плазма омотач", који упија радарске таласе и чини их "невдљивим" за непријатељске радаре. Због свега наведеног, обарање ракета ове врсте је готово немогућ задатак чак и за најнапредније системе ПВО.

Тренутно постоје две подврсте хиперсоничних ракета и то: ХГВ (Hypersonic Glide Vehicle, HGV), које се лансирају уз помоћ стандардних балистичких ракета да би постигле потребну висину, након чега се хиперсонична бојева глава одваја од ракете носача и користећи сопствене моторе и силу гравитације обрушава на циљ; и хиперсоничне крстареће ракете које се у свим фазама лансирања и лета ослањају искључиво на сопствене надзвучне набојномлазне моторе (scramjet).

Важно је нагласити да "кинжал" који важи за најпознатију и једину хиперсоничну ракету тестирану у реалним борбеним условима, заправо не спада ни у једну од две набројане категорије. Ова ракета  користи конвенционални ракетни мотор на чврсто гориво, дизајниран тако да може издржати висок ниво аеродинамичког отпора, топлоте и турбуленције које настају као последица кретања хиперсоничним брзинама. Због тога се често може чути да је "кинжал" у ствари ваздухопловна балистичка ракета, оспособљена за кретање брзинама изнад пет маха.

Као и балистичке, хиперсоничне ракете могу бити наоружане конвенционалним, али и нуклеарним бојевим главама чиме постају средство одвраћања и добијају стратешки значај. У зависности од примарне намене могу се користити за дејство по: подземним и надземним утврђеним објектима, попут већих бункера или складишта муниције; носачима авиона и великим бродовима; и местима на коме је сконцентрисана жива сила, већа количина средстава ратне технике и ресурса непријатеља.

Неуспели тестови и отказивање "најуспешнијег" програма

Чињеница да и даље немају хиперсоничну ракету у оперативној употреби, довела је до тога да по први пут након више деценија Оружане снаге САД заостају за својим конкурентима. Као што је већ поменуто, покренуто је неколико пројеката и очекивало се да ће први успешан бити програм развоја  АГМ-183 АРРВ, који је започела компанија "локид мартин". Реч је о ваздухопловној балистичкој ракети са ХГВ, намењеној за ратно ваздухопловство и лансирање са бомбардера Б-1, Б-52 и Б-21 (и даље у развоју), као и вишенаменских борбених авиона Ф-15Е.

Током 2022. спроведено је неколико успешних тестова, због чега се очекивало да ће ракета ући у оперативну употребу већ на јесен наредне године. Међутим, 13. марта 2023. године обављено је још једно лансирање протитпа АГМ-183, са Б-52, али је овај тест означен као неуспешан. Развој ракете је након тога званично отказан, али су ваздухопловне снаге САД одлучиле да спроведу још два теста како би прикупили неопходне податке и тиме допринели другим пројектима попут ХАЦМ (Hypersonic Attack Cruise Missile, HACM).

Један од два преостала прототипа лансиран је 19. августа, такође са Б-52, а војни званичници се нису изјаснили о оствареним резултатима, због чега се претпоставља да је и овај тест био неуспешан. Поред поменутог ХАЦМ, армија и морнарица имају сопствене пројекте ЛРХВ (Long Range Hypersonic Weapon, LRHW), односно ЦПС (Conventional Prompt Strike, ЦПС).

Процењује се да ће услед додатних улагања и убрзања развоја, ЦПС бити уведен у оперативну употребу 2025. године. Осим набројаних, постоји и програм под ознаком ХАЛО (Hypersonic Air Launched Offensive Anti-Surface, HALO), али се за ову ракету испоставило да може летети суперсоничним, а не хиперсоничним брзинама. Из свега наведеног може се закључити да упркос великом броју пројеката, конструктори из САД очигледно имају низ потешкоћа које спречавају даљи напредак.

Неоправданост, неисплативост, технички проблеми или нешто четврто?

Према изворима блиским Министарству одбране и Оружаним снагама САД, као неки од главних разлога за досадашњи спор развој и вишегодишње заостајање за Русијом и Кином у домену хиперсоничног наоружања, наводе се: неуклапање у потребе борбених мисија, мали допринос способностима војске, неисплативост и недостатак утицаја по питању стратегије одвраћања.

Будући да немају адекватан одговор на то чему би скупоцене хиперсоничне ракете служиле и да ли би могле да се уклопе у постојећу доктрину, њихово потенцијално увођење у оперативну употребу повлачи низ проблема. Најчешће се постављају питања (не)оправданости захтева за финансијама, неопходним за убрзани развој, као и потенцијалних позитивних последица по целокупну безбедност САД и њених савезника. Крајње оправдање тражи се у одредбама СТАРТ споразума, па се тако наводи како Сједињене Америчке Државе не би требало да подстичу нову трку у наоружању, већ да је ограниче.

Додатно, поједини војни експерти у оквиру америчке војске сумњају у прецизност хиперсоничних ракета, а будући да наводно САД раде на развоју искључиво конвенционалних система ове врсте, то додатно поткрепљује тезу о излишности по питању стратегије одвраћања. Све ово ипак није спречило Министарство одбране да из године у годину повећава удео војног буџета намењеног за програме хиперсоничних ракета, па је тако са две милијарде из 2020, захтевани удео за 2024. годину порастао на чак 11 милијарди долара.

Стога делује да су сви наведени разлози, заправо изговори, којим се настоји умањити значај новог оружја, посебно имајући у виду чињеницу да Русија, Кина, а сада већ и Иран имају већ тестиране и оперативне хиперсоничне ракете.

Када су у питању стварни разлози неуспеха, њих можемо поделити у неколико засебних група. У техничком сегменту, проблеми се јављају код изузетно осетљивих компоненти и подсистема попут уређаја за навођење, који морају бити отпорни на сурове услове до којих долази при брзинама преко пет маха. Слична је ситуација и са бојевом главом, јер због повећања температуре може доћи до превремене експлозије током лета.

Уз наведено, поједини извори наводе да су амерички конструктори хиперсоничних ракета имали проблема са надзвучним набојномлазним моторима, као и да је велики број тестова доживео неуспех због неисправности и кварова конвенционалних мотора ракета носача или механизама за одвајање бојеве главе (скоро 50%).

Тешкоће са којима се суочавају додатно добијају на тежини ако се узме у прилог да су Сједињене Америчке Државе још након хладног рата постали неприкосновени лидер у домену хиперсоничне технологије, па се очекивало да ће њене оружане снаге потпуно овладати новим наоружањем у кратком року.

Међутим, због Заливског рата, Бомбардовања Републике Српске и касније СРЈ, Инвазије на Авганистан и Ирак, САД су преусмериле фокус на развој, модернизацију и одржавање већ постојећих платформи, са посебним акцентом на носаче авиона и вишенаменске борбене авионе.

Тадашњи пројекти су остали без већег дела потребних финансија, док су са друге стране Русија и Кина све више улагали у своје програме хиперсоничних ракета. Тек након успеха двеју земаља, уследила је реакција америчких конструктора који су настојали да што пре сустигну своје ривале и надокнаде изгубљено време.

Ипак, године недовољног улагања и недостатак неопходних инфраструктурних објеката, попут подземних тунела за тестирање, довели су до тога да док руска и кинеска војска имају по три различита модела, америчка нема ни једну хиперсоничну ракету у оперативној употреби. Након укидања програма АГМ-138 АРРВ, остаје упитно да ли ће најмоћнија светска сила уопште успети да развије хиперсоничну ракету током 2024. или чак 2025. године.