Светлост са Истока се вратила на велика врата: Годишњица проглашење Народне Републике Кине

Кинески Дуги марш започео је 1934. године, преласком преко плитке реке Џуду, у јужној Кини, а завршио се 1. октобра 1949, када је на тргу Тјенанмен у Пекингу вођа Комунистичке партије Мао Цедунг прогласио оснивање Народне Републике Кине.

Мало је догађаја у историји који се по свом значају могу поредити са Дугим маршем. То је, најпре, велики симбол кинеске комунистичке револуције, догађај у коме је рођена модерна Кина. И то је, како примећује амерички новинар Харисон Салисбури у својој књизи "Дуги марш", догађај који је најмање симболичан: "Била је то, пре свега, велика људска драма, која је ставила на искушење вољу, храброст и снагу мушкараца и жена кинеске Црвене армије."

Дуги марш је тешко поредити са другим великим симболима револуције. Јер, "то није био марш у обичном смислу речи. Није то био ни војни поход, ни победа." Био је то, у ствари, како тврди Салисбури, "тријумф људског преживљавања, бесконачно повлачење и склањање од канџи Чанг Кајшека, битка која је увек изнова била на рубу катастрофалног пораза."

Био је то, такође, и "тријумф комунизма", додаје Салисбури, иначе велики поклоник кинеске револуције, "у земљи коју настањује једна четвртина становништва света."

Кинески "век понижења"

Управо у Дугом маршу је изнова рођена Кина, али он је изнова створио и КП Кине и њено руководство, прекаливши га у ватри сталних битака. Ову епску битку није планирао Мао, који је био искључен из догађаја који су јој непосредно претходили. Ипак, Дуги марш је победу учинио логичном и неминовном. "Нити један други догађај 20. столећа није тако коренито утицао на будућност света", примећује Салисбури.

Кинеску комунистичку револуцију, супротно предвиђањима Маркса, изнели су сељаци. Класа сељака била је највише погођена колонизацијом Кине и ужасним осиромашењем које ју је пратило. Супротставили су му се трезвени и пожртвовани људи, већином сељаци, способни да своје напоре ставе у службу једне идеје. "Због специфичних околности, кинески комунизам испољава се првенствено као сељачки, милитантни и патриотски", примећује угледни западни синолог Жак Жерне.

КП Кине основало је 1927. свега тринаесторо људи, међу којима је био и Мао Цедунг. Дуги марш показао је излаз из хаоса какав у Кини није виђен "још од времена Зараћених држава, четири стотине године пре Христа."

Револуција сељака

Од самог почетка, револуција у Кини имала је изразито антиимперијалистички карактер. Чињеница да су њене вође пореклом са села предодредила је њихов ментални склоп. Они су веома трезвено схватали односе који су повезивали страни капитал и домаћу буржоазију, давећи руралну Кину двоструким стиском свеопштег осиромашења.

Последица тога је било отварање лука иностраном утицају и до тада невиђено колонијално поробљавање. Кинеска револуција, крунисана проглашењем Народне Републике Кине, представљала је одлучујућу прекретницу у предугом "веку понижења". Кина се на тај начин вратила у ред најзначајнијих светских сила.

Шта је било пресудно у тој победи? Без икакве сумње, људски фактор. Мао Цедунг објашњава специфично "кинески стил" борбе: "Морамо континуирано развијати свој стил борбе, имати храбрости у борби и непрекидно јој се враћати након краткотрајног предаха.“

За победу је био пресудан идеализам, у коме су "хиљаде и хиљаде мученика херојски жртвовале животе за народ." Кинеска револуција извире из једне мисли њеног вође Маоа: човек је супериорнији од материје, жива бића су супериорнија од једном записаних идеја.

"То је волунтаристички идеализам", примећује италијански геополитичар Клаудио Мути, "који искључује сваку врсту марксистичког детерминизма. Маоизам поставља човека на његово право место: човек је субјекат историје, а не пуки објекат њеног унапред одређеног краја."

Пошто је човек средиште свега, па и економије, "потребно је најпре трансформисати човека". "Ова земља иде право у пропаст због недостатка људи, а не програма", тврдио је Мао. "Не смемо стварати програме, већ новог човека, нове људе."

Лин Биао је описао кинеску револуционарну тактику: "Рат отпора против Јапана у основи је био сељачки револуционарни рат који је водила наша Партија. Ослањајући се на сељаке, стварали смо подршку на селу, користећи село да окружимо градове и да их коначно заузмемо. То је победнички пут којим је прошла кинеска револуција."

Лин Биао даље развија ову идеју: "Гледајући на свет у целини, Северна Америка и Западна Европа могу се назвати ‘градовима света`, а Азија, Африка и Латинска Америка његовим `руралним подручјима`. После Другог светског рата, из различитих разлога, народни револуционарни покрет у Азији, Африци и Латинској Америци развијао се пуном снагом. Револуција у наше време представља ситуацију у којој су градови опкољени селима."

Зато је кинеска борба била толико дуготрајна. За кинеске комунисте, реч је о прилагођавању изворних марксистичких погледа специфично кинеској реалности.

Повратак Кине на велика врата

На своју стоту годишњицу, КП Кине се поново позвала на солидарност међу народима, нудећи свим народима равноправну сарадњу. Као што је изјавио Си Ђинпинг 2014, поновно "рођење кинеске нације" и њено обнављање не схвата се у уско етничком смислу, које узима у обзир само већинску етничку групу (Хан), већ има за циљ да окупи и поведе сав кинески народ, који укључује припаднике свих етничких група.

Што је још важније, ову врсту интернационализма Кина доследно спроводи у пракси, реализујући пројекат "Појас и пут", који представља "први озбиљан мегапројекат 21. века", отворен за све народе, Истока и Запада, а посебно за земље Глобалног југа.

Расизам, било које врсте, никад није био кинеска идеја, још мање идеја КП Кине. Напротив, расистички концепт својствен је Западу, где се појавио заједно са колонијализмом и империјализмом.

Мисао данашњег председника Кине Си Ђинпинга наставља се на мисли Маоа, које су препородиле и подмладиле Кину, као и на древне изворе кинеске мисли. Реч је о марксизму прилагођеном специфично кинеској стварности: "Марксизам, прилагођен кинеској стварности, може да послужи као мотор за обнову културне традиције Кине, посматрајући је критичким очима", сматра италијански мислилац Куето Гарсија. "Циљ ове доктрине је камен-темељац за ефикасно остварење социјализма са кинеским карактеристикама."

На спољном плану, Кина данас доживљава невиђен економски и геополитички успон. Према речима Си Ђинпинга: "Кина се уздигла и никада више неће толерисати злостављање од стране било које нације, нити ће кренути стопама велесила које траже хегемонију."

Како примећује бразилски аналитичар Пепе Ескобар: "Кина се вратила, и то на велика врата. Никаква количина страха или одбојности, коју користи хегемон у опадању (САД), неће променити овај пут."