Како је напад Хамаса на Израел разоткрио ирелевантност ЕУ

Од безброј геостратешких илузија које су разрушене претходних дана, за становнике Старог континента најотежњујућа би требало да буде спознаја: никог није брига шта Европа мисли. 

У низу глобалних жаришних тачака, од Нагорно-Карабаха преко тзв. Косова до Израела, Европа је сведена на улогу добронамерне невладине организације, чија је хуманитарна помоћ добродошла, али иначе је игноришу, пише "Политико".

Блок ЕУ од 27 чланица увек је с потешкоћама артикулисао јединствену спољну политику, узимајући у обзир различите националне интересе. Чак и такав, имао је неки значај, углавном због величине свог тржишта.

Глобални утицај ЕУ сада бледи, због опадања њене економије и немогућности да покаже војну моћ у времену растућих светских нестабилности.

Уместо "геополитичке силе" коју је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен обећала када је преузела дужност 2019. године, ЕУ се претворила у неког ко збуњује праве играче у челу стола, и углавном се само срамоти због своје какофоније противречности.

Као пример наводи се то што је ЕУ, по избијању сукоба у Израелу, у току само 24 сата прешла пут од најаве да ће обуставити сву помоћ Палестинцима до сигнализирања да ће повећати прилив средстава. Од изјаве европског комесара за проширење Оливера Вархељија да ће ЕУ "одмах" суспендовати 691 милион евра помоћи за палестинске власти, до објаве високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност Жозепа Бореља "мораћемо да подржимо више, а не мање". 

Одговор ЕУ на догађаје на терену у Израелу такође је био збуњујући, наводи се у тексту. Шеф дипломатије Борељ осудио је Хамас за "варварски, терористички напад" али и Израел за блокаду Газе, док је Фон дер Лајен у низу твитова недвосмислено осудила напад и пројектовала заставу Израела на фасади зграде где је њена канцеларија.

Амерички председник Џозеф Бајден, након напада Хамаса на Израел, објавио је да је телефонски разговарао са лидерима Француске, Немачке, Италије и Велике Британије, али не и са "лидерима" ЕУ.

Борељ је организовао хитан састанак министара спољних послова ЕУ у Оману, али израелски министар спољних послова Ели Коен одбио је да у њему учествује, чак и на даљину. У тексту се наводи да би то могло да има везе са Борељовим покушајима да нађе заједнички језик са Ираном у нади да ће обновити тзв. нуклеарни споразум.    

У тексту се анализира и "шоу Шарла Мишела" око Нагорно-Карабаха. Председник Европског савета предузео је амбициозни дипломатски подухват у јеку заоштравања тензија и чак и угостио у јулу лидере Јерменије и Азербејџана у Бриселу. Описао је те разговоре као "искрене и садржајне" и чак их позвао на самит у октобру у Гранади. Али, није било суђено. До тада је Азербејџан заузео регион, а више од 100.000 избеглица отишло је у Јерменију. 

"Европа, у очајничкој потреби за азербејџанским гасом, била је немоћна да било шта уради осим да посматра".

А Мишел је оптужио Русију, традиционалног јерменског заштитника у региону, за фијаско и "издају јерменског народа".

Слично се поновило и на Косову и Метохији, где Европљани годинама покушавају да успоставе трајни мир између Срба и Албанаца. Борељ је чак именовао "специјалног представника за дијалог Београда и Приштине и друга питања Западног Балкана". 

Актуелни вршилац те дужности, бивши словачки министар спољних послова Мирослав Лајчак "није имао много среће". Иако више три године врши дужност специјалног представника, стране су данас међусобно удаљене више него икад, констатује "Политико".

ЕУ је утрошила милионе покушавајући да стабилизује регион, финансирајући цивилно друштво, школе, па чак и полицију. Када су тензије претиле да ескалирају у шире сукобе, ЕУ је била принуђена да се окрене свом механизму за решавање криза: Ујка Сему, додаје се у тексту.

Наводи се и пример Украјине. Иако је ЕУ урадила шта је могла, обезбеђујући десетине милијарди евра финансијске, хуманитарне и војне помоћи, то није ни близу довољно да помогне Украјини да задржи Русе. "Да није било америчке подршке, руске трупе биле би стациониране широм источног крила ЕУ, од Балтичког до Црног мора". 

Иако је Европа годинама причала о потреби да ојача своју безбедност, ништа се није догодило. У стварности, било је лакше ослонити се на Вашингтон него постићи консензус о спољној политици и војним капацитетима.  

Након што је Бајден одлучио да пошаље амерички носач авиона у источни Медитеран као одговор на напад Хамаса ове недеље, француски комесар ЕУ Тјери Бретон рекао је да Европа мора да размисли о изградњи сопственог носача авиона. Чак и у Бриселу, коментар је изазвао мало више од комичне опаске.

Упркос свим говорима о потреби да Европа игра значајнију улогу на светској сцени, чак ни лидери две највеће чланице, Француске и Немачке, изгледа не узимају то за озбиљно.