Годишњицу доношења Балфурове декларације 2. новембра 1917. арапски свет обележава са демонстрацијама и повицима да им је она донела патњу и страдање, док је јеврејски свет слави готово као национални празник јер је ударила темеље за оснивање израелске државе.
Кратко писмо министра спољних послова Велике Британије лорда Артура Балфура утицајном британском Јеврејину Лајонелу Волтеру Ротшилфду у којем он изражава подршку британске владе за стварање "националне домовине за Јевреје" у Палестини уз истицање да "неће бити учињено ништа што би могло кршити грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница" на овој територији за Јевреје је почетак националног успона, а за Палестинце почетак прогона.
У једној реченици документ је можда најбоље описао Артур Кеслер: "Један народ свечано је обећао другом народу земљу трећег народа".
Балфурова декларација је производ уверења у англосаксонској средини да је један од предуслова за долазак библијских крајњих времена био то да се јеврејска заједница врати у Свету земљу, каже за РТ Балкан Србољуб Пеовић из Института за европске студије говорећи о позадини доношења овог документа. Указује и на важност онога коме је писмо упућено.
"Породица Ротшилд била је изузетно активна у Великој Британији. Лондон као светско економско берзанско средиште био је место где су оперисале најбогатије јеврејске породице које су се природно залагале за повратак. Управо Ротшилди су финансирали повратак и уложили напор у формирање Светске ционистичке организације", наводи Пеовић.
Он додаје да је ционистички покрет истицао потребу да се очува јеврејски идентитет јер је почело национално растакање, Јевреји су се све више претварали у верску заједницу без етничког идентитета.
"У томе је сврха раног ционистичког покрета. И није само Велика Британија била у питању, имате и у Француској 'Алијанс Израелите', у Русији, поготову од 1890. активне 'Пријатеље Циона' или Одески комитет који се формира у самом Израелу да прихвата људе јеврејске вероисповести у Светој земљи", наглашава наш саговорник.
Ту су, наравно, и геополитички интереси.
"Суецки канал био је убедљиво најбитнија тачка, у Британији се повремено назива 'путем живота', то је Медитеран, Синај и даље Индијски океан, који спаја Велику Британију са колонијама у Индији. Британија је имала на уму да осигура што је више могуће околину Суецког канала, укључујући и Свету земљу", напомиње Пеовић.
Док је део декларације у којем се обећава улагање највећих напора како би олакшали стварање националног огњишта за јеврејски народ у Палестини, очигледно и више него испуњен, брањен чак и британским оружјем када је требало гушити арапске буне, део у којем се позива на поштовање права нејеврејских заједница остао је споран.
"Постоји својеврсни орјентализам у британској политици. Они су сматрали да људи које ми зовемо Палестинцима не чине један народ, не чине засебну целину која би имала право на своју државу. И то је оно што је проузроковало да Британци сматрају да Палестинци нису народ. То се потпуно поклапа са слоганом 'Земља без народа за народ без земље' ционистичког покрета", наглашава Пеовић.
Створена је слика да Арапи, Палестинци или ако год их називали, нису народ који има право на своје самоодређење и та се дискрепанција може видети и у политици британског мандата, истиче наш саговорник.
Британски мандат, односно цивилна управа у Палестини трајао је од 1920. до 1948, али је војна управа успостављена још раније, већ 1917. када су поражене османске снаге.
"Британци су успоставили Јеврејску агенцију која је заступала интересе јеврејске стране у Светој земљи, међутим ништа слично арапској агенцији није постојало. Све време Велика Британија је подржавала напоре Јевреја да привуку своју дијаспору у Свету земљу и ту се виде резултати", каже Пеовић.
Наш саговорник подсећа да је јеврејска заједница са процењених девет одсто 1918. порасла на скоро трећину становништва после Другог светског рата.
"Све то је проузроковало насилне одговоре са арапске стране, али је насиље било обострано. С обе стране сте имали насилна преузимања земље, трговину документима. На крају је дошло до велике арапске побуне 1936. када је избила једна врста грађанског рата у британском мандату између ових двеју страна", наглашава Пеовић.
Он каже да је успостављање реда био један од прокламованих циљева Балфурове декларације.
"Али морамо се сетити да је тај ред подразумевао стварање једне засебне државе која је игнорисала права домородног становништва из разлога оријентализма и убеђења да арапски народ није довољно цивилизован да има своју државу и свој национални идентитет. Можда и јесу постојале извесне племените намере, али свакако да су оне резултовале општом катастрофом у британском мандату", закључује Пеовић.