Бивши саветник Пентагона: Како избећи армагедон на Блиском истоку

Пензионисани пуковник америчке војске Даглас Макгрегор и бивши саветник министра одбране у Трамповој администрацији, позвао је Сједињене Државе да не срљају у још један сукоб великих размера и није искључио могућност да Израел "заврши као Украјина".

Ограничени рат је облик ратовања који карактерише намерна суздржаност у примени силе и тежња за постизањем политичко-војних циљева без потпуног уништења. У Украјини, све стране деле интерес да се избегне употреба нуклеарног оружја, и супротно западном наративу, циљеви Москве су ограничени на уништење непријатељских украјинских снага (денацификација) и успостављање неутралне украјинске државе, пише Макгрегор у колумни за "Америкен конзерватив".

На Блиском истоку, наводи он, ситуација је веома другачија. Када су Хамасови борци напали снажно утврђену границу Израела у зору 7. октобра израелске снаге су биле шокиране. "Натерали смо их да мисле да је Хамас заузет управљањем Газом и да жели да се фокусира на 2,5 милиона Палестинаца у Гази и да је потпуно напустио отпор", рекао је Али Барака, високи званичник Хамаса.

У данима који су уследили, 3.000 бораца, укључујући непознати број из Палестинског исламског џихада (ПИЈ), продрло је на територију Израела, убивши најмање 1.300 Израелаца и ранивши око 3.500. 

Брзина, координација и ефикасност операције Хамаса били су неочекивани, али штета коју су Хамасови борци нанели израелском становништву није била изненађујућа. Хамас постоји са једном сврхом - да терорише и убија Јевреје са циљем да уништи државу Израел, наводи Макгрегор.

Као одговор, израелски премијер Бењамин Нетанијаху је објавио рат и мобилисао 360.000 резервиста да формирају војску од 470.000 до 500.000 војника. Нетанијаху је очигледно одлучан да пренесе трајну лекцију, ону која ће сломити Хамас у Гази и вероватно елиминисати било какве разговоре о "решењу са две државе". Пошто је Газа у ваздушним нападима претворена у прах, позорница је сада спремна за битку уништења. Питање је: чијег?

Израелски бес је оправдан и широко га деле Американци. Попут Израелаца, Американци су склони да виде тероризам кроз сочиво пиратерије из 19. века - "Не дам ништа, не очекујем ништа". У оваквом ратном окружењу, Женевска конвенција се не може применити на Хамасове терористичке снаге.

Али колико дуго Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) могу да воде тотални рат, лишавајући арапско становништво Газе хране и воде, а да не изазову огромну хуманитарну катастрофу која ће се годинама приказивати у вестима, пита амерички ветеран.

Да ли се Хамас и његово вођство могу уништити без убијања великог броја цивила који можда мрзе Израелце, али немају никакве везе са Хамасом? Зар не служи Хамасовој сврси да се ИДФ заглави у отвореној, пуној копненој инвазији на Газу јер ће урбани сукоб неизбежно довести до губитка невиних живота? Зар не изгледа злослутно то што Хамас позива становништво северне Газе да остане у рушевинама града?

Американци стоје иза Израела, али многи нису убеђени да ће убијање више Арапа у Гази решити израелски безбедносни проблем. Американци такође сумњају у ултранационалистичке званичнике израелске владе, министра финансија Безалела Смотрича и министра за националну безбедност Итамара Бен-Гвира за које сматрају да охрабрују јеврејске екстремисте, наводи Макгрегор.

Ова питања и забринутости могу да објасне зашто Израел жури да унесе рат у Газу. Ако руске снаге стигну да помогну Египту и Турској да успоставе хуманитарни коридор, у Гази ће бити руске и турске трупе које ће бранити дистрибуцију хуманитарне помоћи. Престићи долазак Руса, Турака и Египћана има смисла.

Блиски исток данас се веома разликује од Блиског истока 1973. године. Технологије су промениле начин ратовања, али што је још важније, променила су се друштва и државе исламског света. Египат, Сирија, Ирак, Либан, Иран и Турска су по карактеру другачији од онога што су били 1970-их. Ниједна држава која се граничи са Израелом неће толерисати улазак великог броја палестинских Арапа у њихова друштва. Европљани их још мање желе.

Ирански лидери већ су позвали исламске и арапске земље да формирају уједињени фронт против Израела, али утицај Ирана у овим стварима је ограниченији него што већина Американаца схвата. Иранска војна моћ је у великој мери ограничена на иранско коришћење прокси милиција као што је Хезболах и њихову сарадњу са Пасдараном, иранском Исламском револуционарном гардом.

Иран једноставно није у стању да дода врхунске конвенционалне војне снаге на такав фронт. Влада у Техерану, такође, зна да употреба огромних иранских балистичких ракетних снага против Израела ризикује готово сигурну израелску нуклеарну одмазду, наводи Макгрегор.

Владе Египта, Ирака, Саудијске Арабије, Емирата и Либана се врло вероватно противе општем рату против Израела, али њихово разјарено становништво би их лако могло увући у замку. Сцене славља широм Блиског истока са људима који машу палестинским и Хамасовим заставама, плешу и певају на улицама деле се на друштвеним мрежама.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган понудио је да посредује између Хамаса и Израела, али је и сам Ердоган упозорио да рат неће престати само за недељу или две. Међутим, Турска, земља од више од 80 милиона становника, једини је актер у региону са друштвеном кохезијом, борилачком културом и војном моћи да предводи сунитске арапске државе у конфронтацији са Израелом, оцењује аутор текста у "Америкен конзервативу".

У регионалном рату, Турска може да пошаље велике копнене и ваздушне снаге опремљене модерним оружјем, са дисциплинованим и одлучним борцима. Појава регионалног сунитског муслиманског савеза који предводи Анкара и финансира Катар оживљава баук напредног конвенционалног ратовања за ИДФ, облик ратовања познат само неколицини данашњих лидера израелских снага.

Другим речима, наводи Макгрегор, и Јевреји и муслимани настављају да живе унутар цивилизацијских сукоба који су дефинисали Јерусалим од Првог светског рата.

Са америчким бродовима који се крећу ка Израелу, Вашингтон је свакако спреман да упадне у сукоб ако се прошири, али употреба америчке поморске моћи га неће окончати. Иако се то неће допасти владајућој политичкој класи у Вашингтону, Бајденова администрација би требало да размисли о преузимању вођства у подршци прекиду ватре, чак и ако то значи сарадњу са Турцима, Египћанима и Русима, како би обезбедила долазак хуманитарне помоћи, сматра Макгрегор.

У Украјини, Вашингтон је потценио руску одлучност и војну моћ. Вашингтон не би требало да понови ову грешку потцењујући потенцијал регионалног муслиманског савеза који би могао да угрози постојање Израела. Не треба одбацити могућност да би Израел могао да заврши као Украјина.