После победе Кубанске револуције, коју је предводио легендарни вођа Фидел Кастро, прекинути су најпре економски, а потом и дипломатски односи Кубе и САД. Потом је америчка влада тајно обучила и наоружала на хиљаде избеглица са Кубе, спремајући се за инвазију.
Амерички министар одбране Роберт Мекнамара представио је 13. марта 1962. председнику САД Џону Кенедију план операције "Нортвудс", која је за циљ имала рушење нове владе у Хавани.
Коначно, у октобру 1962. године избила је Кубанска ракетна криза, која је представљала један од најкритичнијих момената Хладног рата, доводећи читав свет на ивицу нуклеарног уништења.
Криза је окончана када је Хрушчов, 28. октобра 1962. године, преко таласа Радио Москве саопштио да је наредио да се демонтирају совјетске ракетне базе на Куби. Том приликом је похвалио председника Кенедија због "осећања мере и одговорности", што је означило крај најнапетије хладноратовске епизоде. Човечанство је могло да одахне.
Проглашење "поморског карантина Кубе"
Кубанској кризи претходило је оно што се на Западу данас нерадо помиње. Претходно су САД, у бази Измир у Турској, разместиле нуклеарне ракете средњег домета (2.400 километара), што је представљало претњу за Совјетски Савез. Међутим, када је СССР инсталирао нуклеарне пројектиле на Куби, САД су то прогласиле за "претњу по америчку националну безбедност" и "повреду америчке интересне сфере."
У домету америчких пројектила нашли су се градови у западном делу СССР-а, укључујући и Кијев и Москву. У фебруару следеће године, КГБ је обавестио совјетско руководство о тајним америчким плановима за рушење Кастрове владе. Москва је тада, у знак одговора на "непријатељске акције Вашингтона", одлучила да стационира нуклеарне пројектиле на кубанској територији. Кастро је оберучке прихватио совјетски предлог.
Први совјетски бродови стигли су на Кубу почетком августа. Осмог септембра истоварена је прва "пошиљка", друга 16. септембра. До средине октобра, укупно 40 пројектила испоручено је на Кубу. У Вашингтону су звона звонила на узбуну.
Криза је посебно ескалирала крајем октобра 1962. године, када су САД прогласиле "поморски карантин Кубе". Председник Кенеди је 22. октобра прогласио "карантин", а не "блокаду", како би смањио могућност од избијања рата, али је томе додао упозорење да ће америчке снаге запленити "офанзивно оружје и сав пратећи материјал."
Уследила је вишедневна напета игра живаца између Москве, Вашингтона и Хаване.
Коначно је Хрушчов, у писму које је упутио Кенедију, предложио да СССР уклони оружје са Кубе, које су "САД сматрале за офанзивно", у замену да Вашингтон учини исто у Турској. САД су то прихватиле, али под условом да се то јавно не помиње.
Рат је могао да избије сваког тренутка
Једанаест месеци после договора Кенедија и Хрушчова, у септембру 1963. деактивирано је и америчко атомско оружје у Турској. Током Кубанске кризе постигнут је договор о успостављању "вруће линије" - такозваног црвеног телефона између лидера две суперсиле.
Кубанска ракетна криза је решена захваљујући присебности Хрушчова и Кенедија, чиме је избегнута нуклеарна катастрофа. Међутим, Кубанска криза показује упадљиву сличност са данашњим сукобом у Украјини. Данас САД тврде да "Украјина има право да уђе у НАТО", мада је такво право да "бира савезнике" 1962. оспорила Куби.
И совјетска и америчка влада су се тада суочиле са реалном опасношћу од избијања глобалног нуклеарног рата и учиниле су све да до њега не дође.
Како се накнадно присетио руски политички аналитичар Фјодор Бурлацки: "Код нас је тада било много мање агитације него у САД. Знали смо да Америка неће започети нуклеарни рат, који би десетковао њено становништво. Мекнамара ми је касније признао да је помислио да сутра неће видети излазак Сунца. У суштини, они су били више узнемирени него ми."
Совјетски поручник Александар Горенски, који је у то време боравио на Куби, касније је, у интервјуу за часопис "Родина", изјавио: "Живели смо очекујући да ће рат избити сваког тренутка и да је војно ангажовање неизбежно. Али, ми смо били спремни за то."