Свет
Балфурова декларација 1917: Како је Британија подржала успостављање израелске државе?
Балфурову декларацију је можда најбоље описао јеврејски писац Артур Кеслер: "Један народ је свечано обећао другом народу земљу трећег народа"
"Влада Његовог величанства гледа са благонаклоношћу на стварање националног огњишта у Палестини за јеврејски народ и уложиће највеће напоре како би олакшала постизање тог циља", наведено је у Балфуровој декларација коју је 2. новембра 1917. британски министар иностраних послова лорд Балфур упутио вођи Ционистичког савеза Велике Британије и Ирске Лајонелу Волтеру Ротшилду, другом барону Ротшилда.
Годишњицу доношења Балфурове декларације 2. новембра 1917. арапски свет обележава демонстрацијама, будући да им је она донела страдање, док је Јевреји славе, јер им је дала основ за оснивање израелске државе.
Крајем 19. века, јеврејске избеглице из Источне Европе преплавиле су Британију, где нису биле дочекиване са одушевљењем. У Лондону су организоване бројне антијеврејске демонстрације, а повремено су избијали насилни сукоби.
Насељавање је вршено плански
Лорд Балфур је добио финансијску подршку јеврејске заједнице, али то није једини, па ни пресудан разлог да Британија подржи оснивање јеврејске државе у Палестини. Постојали су, као што постоје и данас, геополитички разлози за подршку Британије и англосаксонског света уопште.
Ово питање је остало нарочито спорно када је основана држава Израел 1948.
У време објављивања декларације у Палестини је живело око 56.000 Јевреја. Тај број је брзо растао: 1922. се попео на 85.000, 1931. на 174.000, а 1944. на 529.000 Јевреја. Непосредно уочи стварања државе Израел, на тлу Палестине је живело више од 600.000 Јевреја.
За 40 година насељавање је вршено плански, уз настојање да се постигне што већа концентрација јеврејског становништва око Тиберијског језера, Тел Авива и Јерусалима. На дан стварања државе Израел, на тлу Палестине је живело 1.380.000 Арапа. Објављивањем Балфурове декларације, британска влада је озваничила своје везе са светским циoнизмом.
Ционистички покрет је сложена, али не и јединствена организација, која окупља стотине различитих верских, идеолошких и културних организација око једног циља: борбе за подршку Израелу.
Оснивачи су покрету дали му име по брду Сион у Синајској пустињи, на којој је, према Старом завету, Мојсије примио Десет заповести. Касније је брдо Сион постало симбол повратка Јевреја у "Обећану земљу".
Управо је ционистички покрет, стварањем израелске државе и прогоном Палестинаца, претворио подручје Палестине и читав Блиски исток у трајно кризно жариште.
Критике и са јеврејске и са палестинске стране
Наравно, није сваки Јеврејин циониста. Ционизам се убрзано нашао под оштрим критикама ортодоксних Јевреја, који сматрају да нико не може бити присиљен да се врати у "Обећану земљу", јер је расејање - дијаспора Јевреја последица Божје воље.
У једној реченици овај документ је можда најбоље описао јеврејски писац Артур Кеслер:"Један народ је свечано обећао другом народу земљу трећег народа."
Ипак, Балфурова декларација није сасвим испунила очекивања циониста. Декларација је изричито навела да се "неће учинити ништа што би могло штетити грађанским и верским правима постојећих нејеврејских заједница у Палестини."
Британска влада се тада надала да ће декларацијом придобити јеврејско јавно мњење против Централних сила, посебно у САД, као и да ће насељавање пробританског јеврејског становништва у Палестини заштитити прилаз Суецком каналу, обезбеђујући тиме витални пут до британских колонијалних поседа у Индији.
