Када су се совјетски лидер Јосиф Стаљин, амерички председник Френклин Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил на крају Другог светског рата договорили да прихвате безусловну предају Трећег рајха, Вашингтон је већ тада преговарао са нацистима иза леђа Москве.
Наиме, амерички шпијун и будући директор ЦИА Ален Далс већ тада је тајно преговарао са есесовцем Карлом Волфом. Стаљин је за то сазнао и посумњао да савезници покушавају да спрече ширење СССР-а и окупирају територију која би у супротном пала у руке Црвене армије, пише амерички новинар Тони Кокс.
Совјети су имали разлога да буду сумњичави. Неки у Вашингтону, укључујући Далса, гледали су на СССР као на највећу америчку дугорочну претњу, чак и када су те земље радиле заједно да победе Немачку.
Спасавање нациста
Као што потврђују документи са којих је после више од пола века скинута ознака тајности, америчке обавештајне агенције су убрзо ангажовале више од 1.000 нациста као шпијуне.
До тада, Америка је већ имала историју проналажења заједничког циља против Москве са неочекиваним савезницима. Американци су, пише Кокс, 1918. напали Русију у неуспелом покушају да помогну у свргавању бољшевичке владе. У то време, Вашингтон је био у савезу са контрареволуционарима Беле армије.
Док је тадашњи председник Вудро Вилсон морализовао о самоопредељењу и супротстављању страној агресији, америчке снаге су послате да интервенишу у грађанском рату у Русији. Вилсон је тада поставио преседан који је преживео до данас - САД су заштитник слободе и сарађиваће са сваким ко, као и оне, желе да нашкоде Русији.
Тако се 1945. Далс састао са Волфом, некадашњом десном руком Хајнриха Химлера. Генерал и његова група СС официра под именом "Црни ред" пристали су да предају северну Италију савезничким снагама. Договор није много помогао САД, јер је дошао само шест дана пре потпуне немачке предаје, и посејао је семе неповерења код Совјета и других савезника.
Са друге стране, Волф је био поштеђен вешала, пошто су га тужиоци у Нирнбергу мистериозно скинули са своје листе највећих ратних злочинаца и третирали га као "сведока" нацистичких злочина, а не као учесника. Далс је отишао толико далеко да је послао спасилачки тим по Волфа када су генералову вилу опколили италијански партизани.
Америчке обавештајне агенције, Пентагон и ФБИ помогли су да се "опере" досије нациста које су желели да запосле после рата. У другим случајевима, озлоглашени ратни злочинци су били скривени од америчких савезника.
Један од таквих корисних злочинаца био је Клаус Барби, познат као "Месар из Лиона" јер је као официр Гестапоа у вишијевској Француској мучио Јевреје и припаднике Покрета отпора. Радио је као шпијун у окупираној Немачкој за САД, а када су Французи 1951. захтевали да им буде изручен ради суђења за ратне злочине, Вашингтон га је одвео у Боливију.
Тек 1983. откривено је да су Американци су лагали своје француске савезнике о томе где се Барби налази. Америчка војска је платила да се Барби и други антикомунистички агенти евакуишу из Европе преко "пацовских канала" којом је управљао фашистички хрватски свештеник Крунослав Драгановић. "Службеници америчке владе били су директно одговорни за заштиту особе коју тражи влада Француске по кривичним оптужбама и организовање његовог бекства од закона“, рекао је амерички истражитељ Ален Рајан млађи.
Америчка влада није ангажовала нацисте само за шпијунирање. Више од 1.600 особа, укључујући научнике и инжењере, доведено је у САД у оквиру Операције "Спајалица" како би својим техничким вештинама помогли Вашингтону да победи у Хладном рату.
На пример, Пентагон је довео ракетног научника Вернера фон Брауна у Америку заједно са његовом новом женом, родитељима и братом. Фон Браун, чији је тим у Немачкој користио ропски рад да би направио ракете В-2 за Хитлера, постао је херој америчког свемирског програма и био је тема Дизнијевог филма и насловне приче часописа "Тајм".
Нису сви нацисти прошли тако добро. Доктор Конрад Шафер, који је доведен у војну базу у Тексасу због свог искуства у ваздухопловној медицини, враћен је у Немачку јер амерички војни званичници нису били импресионирани његовим радом. Американци су били вољни да превиде тврдње нирнбершких тужилаца да је Шафер био злочинац, али нису могли да толеришу његов недостатак "научне оштроумности".
САД против Јевреја
Нацисти су такође пронашли послератне послове у неким од истих логора у којима су убијали људе. Генерал америчке војске Џорџ Патон био је задужен за кампове за расељена лица (РЛ) у областима под америчким надзором као што су Дахау и Берген-Белзен, где су преживели Јевреји били присилно држани недељама или месецима након "ослобођења".
Неки од истих чувара који су надгледали Хитлерове логоре смрти и истих нацистичких доктора који су починили медицинске злочине сада су радили у тим камповима. Јевреји су и даље носили своје пругасте униформе и у логорима су их хранили оскудно. Када су се окренули трговању на црном тржишту да би добили више хране, немачка полиција је послата да разбије "банде" у објектима РЛ-а у Штутгарту и Ландсбергу. То је открио Ерл Харисон, истражитељ ког је послао тадашњи председник САД Хари Труман.
"Изгледа да се према Јеврејима понашамо као што су се према њима односили нацисти, осим што их не истребљујемо", рекао је он. Патон је, наводно, био бесан због извештаја. "Харисон и њему слични верују да је расељена особа људско биће, што није“, написао је амерички ратни херој у свом дневнику. "А ово се посебно односи на Јевреје, који су нижи од животиња."
Попут научника из Операције "Спајалица", многи од нацистичких шпијуна ЦИА пребачени су у САД. Међу овим новопеченим Американцима су били Черим Собзоков, Черкез из руске области Краснодар, који је добио надимак Фирер Северног Кавказа, и Ото фон Болшвинг, главни помоћник Адолфа Ајхмана, који је помогао у креирању нацистичке политике решавања "јеврејског питања".
Амерички аутор Ерик Лихтблау је у књизи о нацистима у Америци цитирао једног официра ЦИА који је написао: "Покупићемо сваког човека који ће нам помоћи да победимо Совјете – сваког човека, без обзира какав је био његов нацистички досије."
Украјински нацистички сарадник Микола Лебед, који је имао наводне везе са масовним убиствима Јевреја и Пољака током рата, доведен је у Америку 1949. Његово порекло није било мистерија. Америчка војска га је наводно звала "добро познатим садистом", а ЦИА га је назвала "Ђаво". Међутим, сматрали су га превише вредним антисовјетским оперативцем, па је ЦИА блокирала његову депортацију када су америчке имиграционе власти одлучиле да га истраже неколико година касније. Лебед је живео под заштитом САД, умро је у 89. години у Питсбургу.
Корисни и не баш непријатељски настројени
ФБИ се у време Џеј Едгара Хувера такође ослањао на мрежу нацистичких шпијуна и доушника и штитио их од кривичног гоњења и депортације.
Ласло Аг је признао агенту ФБИ да је био члан мађарског "Стреластог крста", фашистичке групе која је убила хиљаде Јевреја и помогла депортовању хиљада других. Аг је наводно мучио многе своје жртве, приморавајући неке да једу сопствени измет или да скачу на делимично закопане бајонете. Ипак, кажу историчари, Хувер је регрутовао Ага као антикомунистичког доушника, а када су имиграциони званичници коначно покушали да кривично гоне и депортују нацистичког сарадника због преваре са визом, шеф ФБИ је забранио свом агенту да сведочи о ономе што је Мађар признао.
"Морално ниским одлукама, Хувер и ФБИ су издали поверење Американаца, живих и мртвих", навео је историчар Ричард Рашке. "Завера ћутања" агенције у заштити ратних злочинаца учинила је Американце "несвесним лицемерима у очима света", додао је он.
Хувер је такође бранио Виорела Трифу, који је предводио румунску фашистичку "Гвоздену гарду" и који је касније постао епископ Румунске православне цркве у Америци. Постао је толико политички повезан да је једном водио молитву у Конгресу и лично се састао са тадашњим потпредседником Ричардом Никсоном. У Румунији, Трифа је осуђен на смрт у одсуству због наводних ратних злочина. Хувер, који је сматрао да је Трифа био "веома пожељан део пејзажа током Хладног рата", убедио је Никсона да откаже састанак са једним од бискупових тужитеља 1955.
Амерички нацистички мигранти углавном су летели испод радара јавности све до 1970их, када су активисти почели да траже да их позову на одговорност. Године 1979. Министарство правде САД формирало је нову јединицу за истрагу и кривично гоњење скривених ратних злочинаца. Међутим, "руке" савезне владе које су пословале са Хитлеровим помоћницима показале су се као препрека иницијативи министарства.
Када је Собзоков 1979. године оптужен за превару са визом јер је откривено да је лагао да није био есесовац, ЦИА је изненада пронашла копију документа који показује да је "Фирер Северног Кавказа" открио своју нацистичку прошлост приликом апликације. Испоставило се да је шпијунска агенција отпустила Собзокова не због његових наводних ратних злочина, већ зато што није био довољно искрен према својим руководиоцима. Агенција га је натерала да призна да је водио одред смрти и да је погубио узбуњивача, али су веровали и да је черкески шпијун још много тога прећутао.
Аутор Хауард Блум је написао да је Собзоков био поручник у покретној јединици за убијање која је учествовала у убиствима 1,4 милиона Јевреја на Источном фронту. Али бивши есесовац је јавно негирао било какву повезаност са нацистима и тужио је Блума и његовог издавача за клевету. Добио је 500.000 долара нагодбе, а истина је изашла на видело тек 2006. године, више од две деценије након смрти Собзокова, када је ЦИА скинула ознаку тајности са 27.000 страница докумената који се односе на ратне злочине.
Влада није довела све америчке увезене нацисте. Многи су се ушуњали као избеглице кроз слаб систем имиграције, укључујући неке са СС тетоважама на рукама.
На пример, Андрија Артуковић, високи званичник хрватске усташке владе, узео је лажни идентитет и ушао у САД са туристичком визом 1948. Артуковић је једноставно остао у земљи и након што му је виза истекла и радио је у једној калифорнијској компанији у власништву свог брата.
Југославија је затражила његово изручење под оптужбом за ратне злочине 1951. године, а амерички званичници су одуговлачили седам година пре него што су одбили да га пошаљу назад. Када је 1986. коначно изручен по новом захтеву, имао је 86 година, па му је чак и након што је у Југославији осуђен на смртну казну због масовних убистава, дозвољено да умре у кревету.
Нацистички сарадник, рођен у Украјини, Јакоб Реимер радио је као виши СС стражар у концентрационом логору у Пољској, и наводно је учествовао у ликвидацији Варшавског гета. Добио је америчку визу 1952. године и успевао је да избегне налог за депортацију до 2005. године, али је умро у 76. години пре него што је могао да буде послат из САД. Када је суочен са оптужбама, наводно је рекао: "Све је то заборављено. Све је готово."
Од нациста до исламиста
Амерички образац моралисања остатку света док са стране сарађује са зликовцима против Москве поново се показао 1979. Тада је ЦИА почела да обезбеђује оружје и финансира исламистичке побуњенике у Авганистану, чак и пре него што су совјетске снаге напале земљу да би подржале комунистичке власти у Кабулу.
Тадашњи председник САД Џими Картер назвао је интервенцију СССР-а у Кабулу као "очигледно кршење прихваћених међународних правила понашања", али је његова администрација ревносно и тајно наоружавала џихадисте који су настојали да збаце просовјетску владу у Авганистану. Роналд Реган је наставио ову политику након победе на председничким изборима 1980. године.
Америчка помоћ, која је 1987. износила 630 милиона долара и ескалирала у софистицираности од застарелих пушака до противваздушних пројектила "стингер", потом је усмерена на радикалне борце које је фаворизирао Пакистан, а не на мање идеолошке побуњенике који су се борили против владе пре совјетске инвазије.
Муџахедини и америчка влада су, пише Кокс, у суштини делили само један заједнички циљ: убијање Руса. Када су се совјетске трупе повукле из Авганистана 1989. године, савезници су постали непријатељи. Неки од побуњеника су касније формирали талибане, који су заузели Авганистан, починили злочине над цивилима и пружили уточиште исламистима Ал Каиде који су наводно извели најсмртоносније терористичке нападе у историји САД – 11. септембра 2001.
Ал Каида је такође настала из авганистанског сукоба. Вођа групе Осама бин Ладен и многи његови борци су се раније борили против Совјета оружјем које је слала Америка. Иронично порекло групе довело је до надимка „Ал-ЦИАеда“. Али ако је из смртоносних последица извучена поука, очигледно није прихваћена.
САД и њихови савезници поново су подржали исламистичке побуњенике када су безуспешно покушали да свргну режим сиријског председника Башара Асада, којег је подржавала Русија. Амерички званичници су тврдили да подржавају само "умерене" побуњенике, али намерно или на други начин, америчко оружје се нашло у рукама џихадистичких група као што су Фронт ал-Нусра и Ахрар ал-Шам. Према подацима УН, у грађанском рату у Сирији је погинуло више од 300.000 цивила. Рат је такође претворио милионе Сиријаца у избеглице, што је довело до европске мигрантске кризе.
Најновији амерички антируски пројекат
Чак и док је Вашингтон појачавао помоћ сиријским побуњеницима 2014. године, администрација председника Барака Обаме је нашла времена да помогне у рушењу изабране владе Украјине, коју је предводио Виктор Јанукович. Иако је Јанукович рекао да подржава улазак Украјине у Европску унију, Запад га је сматрао превише проруским.
Чињеница да су неонацистичке милиције помогле у свргавању председника а после тога угушиле протесте очигледно је била прихватљива за Вашингтон. Када су чланови крајње десничарске Партије Свобода заузели неколико лидерских позиција у новој влади, амерички званичници су стали уз њих – буквално, у случају сенатора Џона Мекејна, који је делио бину са Олегом Тјагнибоком на кијевском Тргу независности (Мајдан).
Обамина администрација није изрекла никакву осуду када је најмање 48 људи убијено, а стотине повређено у нападу на демонстранте у Одеси. Већину жртава је на смрт спалила крајње десничарска мафија када су уточиште потражили у згради Дома синдиката. Други су упуцани или претучени када су покушали да побегну из запаљене зграде.
Украјинска фашистичка група Десни сектор реаговала је прослављајући покољ као "још једну светлу страницу у историји наше отаџбине". Украјинска посланица Лесја Оробетс, коју је амерички "Дејли бист" назвао "звездом у успону" опозиције Јануковича, такође је славила убиства, наводно назвавши инцидент у Одеси "ликвидацијом" проруских непријатеља.
До данас починиоци масакра нису одговарали. Савет Европе је у новембру 2020. закључио да кијевска влада није успела да правилно истражи и кривично гони оне који су одговорни за убиства.
Украјина је наставила да велича своје нацистичке сараднике из Другог светског рата, укључујући Степана Бандеру. Две године након пуча, једна од главних авенија у Кијеву преименована је у Улицу Степана Бандере. Лавов се такође може похвалити Бандерином улицом. У очима украјинских неонациста, један од Јануковичевих грехова била је његова одлука да опозове ранију владину декларацију којом се Бандера проглашава за "хероја Украјине".
Иронично, Бандера је био превиише "екстреман" чак и за ЦИА, која је одлучила да ради са другим лидерима Организације украјинских националиста (ОУН), укључујући Лебеда и Јарослава Стецка. Његови списи постали су идеолошки темељ странке Свобода.
Канцеларија за стратешке службе (ОСС), претеча ЦИА, закључила је у септембру 1945. да је Бандера водио "владавину терора" током рата. Ипак, америчка војска је одбила да изручи Бандеру Совјетском Савезу као ратног злочинца. "Амерички обавештајни званичници су препознали да ће његово хапшење имати брзе и негативне последице на будућност америчких операција са Украјинцима", наводи се у документу ЦИА објављеном 2006.
Украјински "хероји"
Неки амерички лидери су били сумњичави према данашњим украјинским нацистима. Конгрес је у марту 2018. забранио да се америчка војна помоћ Украјини дели са батаљоном "Азов", чији многи чланови отворено прокламују неонацистичку идеологију. "Бела надмоћ и неонацизам су неприхватљиви и немају места у нашем свету“, рекао је тада амерички конгресмен Ро Кана.
Питање је тада било контроверзно. Водећи медији писали су о украјинском "нацистичком проблему", а када је ранија забрана финансирања укинута 2016. године, Центар "Симон Визентал" је осудио Конгрес, рекавши да су САД "намерно игнорисале величање нацистичких сарадника, давање финансијских бенефиција онима који су се борили поред нациста и систематског промовисања изједначавања комунистичких и нацистичких злочина ових земаља због различитих политичких интереса".
Четрдесет америчких сенатора потписало је писмо 2019. године у којем се тражи да Стејт департмент означи батаљон "Азов" и друге екстремно десничарске групе као терористичке организације.
Институт Кејто, истраживачки центар из Вашингтона, написао је у мају 2021. да се "клизање Украјине у ауторитаризам" убрзава.
"Неопрезно је третирати Украјину као стратешког америчког савезника, а морално је увредљиво чинити то на основу наводне демократске солидарности", рекао је тада старији сарадник института Тед Гален Карпентер.
Међутим, како је актуелна украјинска криза почела да добија маха крајем прошле године, такв упозорења су одбачена.
Прошлог децембра, САД и Украјина су биле једине државе које су гласале против резолуције Генералне скупштине Уједињених нација "против величања нацизма, неонацизма" и других пракси које подстичу расизам. Међу одредбама које је Кијев сматрао спорним, је и она којом се позива на забрану комеморативних прослава немачких нациста или њихових сарадника.
Сада када се украјинске снаге боре против Русије, САД и њихови савезници, као и западни медији, још некритичније подржавају Кијев. Председник Џозеф Бајден је сукоб представио као битку за "демократију и слободу", чак и када украјински председник Владимир Зеленски забрањује опозиционе странке, гаси критичне медије и хапси неистомишљенике.
Фејсбук је променио своја правила 24. фебруара, на дан када је почела руска војна оперција како би својим корисницима, којих има скоро три милијарде, омогућио да хвале батаљон "Азов". Медији су ублажили своје приказивање батаљона. На пример, "Вашингтон пост" их је назвао "националистичком групом", а "Њујорк тајмс", који је раније назвао групу "отворено неонацистичком“, почео је да је назива "прослављеном".
"Волстрит џурнал" је испеглао нацистичке везе групе, хвалећи храброст њених чланова. Више медијских кућа је у септембру саосећајно писало о борцима "Азова" који су се наводно суочили са грубим третманом док су били у руском заробљеништву, а портал "Бизнис инсајдер" је приметио да је прикупљено више од 130.000 долара за припадника батаљона коме је био потребан новац за лечење.
Спремност медија да "прикрију корупцију и ауторитарност Украјине још је гора од избијања рата са Русијом", рекао је Карпентер у мају. "Извештавање о сукобу у Украјини прети да достигне ново дно медијског интегритета и кредибилитета. Када мејнстрим медији умивају понашање чистих неонациста, нешто страшно није у реду."
Имиџ "Азова" је у ствари толико трансформисан да су се суоснивач Гиорги Купарашвили и пет других представника батаљона наводно сусрели са преко 50 чланова Конгреса у Вашингтону у септембру у оквиру турнеје по САД. Група је продала на аукцији "Азов" закрпе са логотипом "волфсангела", док је прошлог месеца посетила украјинско-америчку цркву у Детроиту.
Такође прошлог месеца, улица у Кијеву која је раније носила имет совјетског маршала Родиона Малиновског званично је преименована у част "хероја" батаљона "Азов". Међу званицама који су присуствовали церемонији преименовања 26. октобра био је оснивач "Азова" Андреј Билецки, кога су колеге неонацисти прозвали "бели владар". Малиновски, Украјинац пореклом, ослободио је већи део земље од Хитлерових нациста 1943-1944 и два пута је проглашен за Хероја Совјетског Савеза.
Фашистички елементи Украјине очигледно нису ограничени на рубове њеног друштва или на рубове њене војске. У поруци на Твитеру од 6. октобра, генерал Валериј Залужни, главнокомандујући оружаних снага земље, објавио је фотографију на којој се види како носи наруквицу од плочица украшених свастикама. Касније је тврдио да је наруквица приказивала скандинавске паганске симболе који су личили на свастике због дигиталне компресије слике.
Међутим, нацистички симболи су се појавили и на фотографијама које је објавио Зеленски, укључујући пост на Инстаграму на којем се види како један од његових телохранитеља носи закрпу "тотенкопф". Сличну закрпу која приказује лобању и укрштене кости и коју су носиле СС снаге у Другом светском рату, имао је и украјински војник на другој фотографији коју је поставио украјински председник. Осим нацистичких слика које отворено користе борци "Азова", редовни украјински војници су фотографисани како носе СС закрпе и сликају кукасте крстове на својим возилима.
Историја се понавља
Такви симболи нису разлог бриге за САД и њихове НАТО савезнике. Бајден је одбацио као лаж тврдњу руског председника Владимира Путина да је циљ Москве "денацификација" Украјине. Као и други антируски гласови, и он је тврдио да јеврејско порекло Зеленског доказује да Украјина нема нацистичке склоности. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров узвратио је да Зеленски "лично подржава" нацистичке тенденције Кијева.
Па опет, амерички званичници имају дугу историју "осуђивања" нацизма и посматрања потенцијално корисних зликоваца кроз ружичасте наочари, посебно када са њима деле антируске интересе.
Такав је био случај када је Далс, будући директор ЦИА, изабрао Волфа, човека којег су тужиоци у Нирнбергу описали као Химлеровог "бирократу смрти“. Далсова агенција, ОСС, оптужила је Волфа за "покољ становништва на велико".
У телеграму послатом назад у Вашингтон, Далс је похвалио есесовца као "динамичну" и "изразититу личност". Он је Волфа видео као згодног човека од поверења, који представља ромнтични и "умеренији елемент" у СС бригадама.
Овај цитат Кристофера Симпсона и других историчара би могао да помогне да се објасни очигледно изобличен начин размишљања Далса и других америчких обавештајних званичника и њихов поглед на нацисте и нацистичке сараднике.
"Знали смо шта радимо“, рекао је Хари Росицке, који је водио совјетско одељење ЦИА у Минхену од 1951. до 1954. "Користили смо било које копиле све док је био антикомуниста."