Политичка каријера Салвадора Аљендеа, марксисте и оснивача Социјалистичке партије Чилеа, трајала је дуже од 40 година. Пре 1970. године неколико пута се неуспешно кандидовао за председника.
Аљенде је за председника изабран 3. новембра 1970, као кандидат широке Народне коалиције, у којој су учестовали комунисти и социјалисти.
Као председник, одмах је почео да организује јавне радове, који су смањили незапосленост, национализовао је већи део банкарског сектора и највећи део индустрије бакра и угља, што је представљало основу привреде Чилеа.
"Заиста, победа Народног јединства није изазвала друштвену пометњу, коју су очекивале америчке обавештајне агенције. Независност нове владе и њена одлучност у економским питањима убрзо су створиле атмосферу друштвеног славља", примећује колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес.
Аљендеов социјални програм био је знак за узбуну у Вашингтону. Америчке службе појачале су кампању субверзивних делатности у Чилеу.
Иако много интензивније него раније, председник Ричард Никсон је само наставио да спроводи акције које су САД започеле још 1963. године. Њихов циљ је био да се земље Латинске Америке "одврате од лоших утицаја Кубе".
"Заправо, Чиле је до тада био главни кандидат за другу социјалистичку републику у Латинској Америци", приметио је касније Маркес.
Једна вечера у Вашингтону
Производња у Чилеу је поново почела да пада, расла је незапосленост, инфлација је брзо измицала контроли, што је довело до масовних штрајкова.
"Чилеанске десничаре су директно подржавале САД. Била је то једна од првих обојених револуција. Као што смо се већ одавно уверили, у свим обојеним револуцијама учествовале су америчке службе", примећује публициста Драги Ивић.
Према сведочењу Маркеса, године 1969, пре победе леве коалиције, у тајности је организована вечера у Вашингтону, којој су, поред генерала из Пентагона, присуствовали и високи чилеански официра, међу њима и генерал Хавијер Паласиос, потоњи Аљендеов убица.
Како је касније записао Маркес: "Уз дезерт, један од генерала из Пентагона поставио је питање шта би чилеанска војска урадила када би био изабран Аљенде. Генерал Торо Мазоте је тада, без задршке, одговорио: 'Заузећемо палату Монеда за пола сата, чак и ако будемо морали да је спалимо!'"
На наредним састанцима, у Вашингтону и Сантијагу, направљен је детаљни план. После државног удара, власт ће преузети вођа пучиста – злогласни генерал Пиноче. Свим акцијама непосредно је руководила пентагонска војно-обавештајна агенција (ДИА), уз асистенцију морнаричке обавештајне службе, под надзором ЦИА и Савета за националну безбедност.
Мучко убиство Аљендеа
Рано ујутро, 11. септембра 1973, Аљенде је обавештен о почетку пуча. Његово обезбеђење је бројало свега око 40 људи. Радио-станица "Магаљанес" је емитовала последње, драматично обраћање председника чилеанском народу, а његов говор, у директном преносу, био је прекидан пуцњевима и експлозијама.
Аљенде, рањен у стомак, пружао је отпор више од 12 сати, све време пуцајући из "калашњикова" који му је поклонио Фидел Кастро. Било је то, како је додао Маркес, прво и последње оружје из кога је у животу пуцао.
Око шест сати поподне, група официра, на челу са генерал-мајором Хавијером Паласиосом, пробија се до Аљендеа, који је био одевен у мајицу кратких рукава умазану крвљу, са рударским шлемом на глави.
Аљенде је добро познавао свог убицу. Неколико дана пре рекао је да је Паласиос "опасан човек, близак америчкој амбасади". Када га је угледао, повикао је:"Издајниче!", и успео да га рани у руку.
Како закључује Маркес: "Према причи сведока, председник је погинуо у тој размени ватре. Затим су сви остали официри, у кастинском ритуалу, пуцали у леш Аљендеа. На крају му је један подофицир разбио главу кундаком."
Био је то крај председника Аљендеа, човека који је, према сопственим речима, прекасно схватио да је у Чилеу "имао владу, али не и власт".
Власт му је отео генерал Пиноче, кога је на место главнокомандујућег именовао сам Аљенде и који ће годинама потом владати Чилеом уз помоћ насиља и бруталне репресије.