Десeт година Евромајдана: Од наде за бољу будућност до катастрофе

Пре тачно десет година у срцу Кијева почео је Евромајдан или, како су га Украјинци назвали, "Револуција достојанства". Први протести су били мирни у нади да ће полиција почети да примењује силу. Након што су сценаристи "обојених револуција" схватили да тадашњи председник Виктор Јанукович није желео крвопролиће, почела је права револуција. Евромајдан су пратили масовни немири и бројне жртве на обе стране, а све се завршило преузимањем власти од стране опозиције.

"Десет година племенитости, поноса, жеље за слободом. Хладне зимске ноћи Евромајдана заувек су промениле Европу. Данас је ово јасније него икад. Будућност Украјине је у Европској унији. Будућност за коју се борио Мајдан је коначно почела", написала је шеф Европске комисије Урсула Фон дер Лајен 

Гледајући на Украјину данас, није сасвим јасно о каквој се племенитости и слободи радило, али је очигледно да су жеља за прекидом економских односа са Русијом, брзи приступ Европској унији и утицај Запада покренули процес који уништава Украјину. Кијев за десет година није добио ништа што је обећано на Мајдану, а дошла је до актуелне кризе и војног сукоба. 

Наранџаста револуција

Мајдан 2013. године није био могућ без претходне "обојене" револуције која се десила 2004. године. Тада опозиција није била задовољна политичким системом у земљи и пре свега није хтела да види Виктора Јануковича као председника Украјине јер је сматрала да су избори били фалсификовани.

Девет година пре Мајдана "обојена револуција" је уродила плодом пошто је други круг председничких избора био поново одржан, а победу је однео прозападни Виктор Јушченко. Притом још тада се видело колико је Украјина подељена: цео југо-исток је гласао за "проруског" Јануковича, а центар и запад земље за Јушченка. Дубока политичка криза довела је до нове револуције само девет година касније.

Почетак Евромајдана

У новембру 2013. украјинска влада, коју је тада предводио Николај Азаров, најавила је суспензију потписивања споразума о придруживању са Европском унијом. Азаров је 2018. у интервјуу за РТ рекао да би потписивање споразума са ЕУ значило аутоматско одустајање Украјине од учешћа у договору о зони слободне трговине међу земљама ЗНД, који је почео да делује 2012. године.

"Око 40 посто украјинског извоза у то време одлазило је у земље ЗНД, а само око 30 посто у земље ЕУ. Да је Украјина иступила из споразума са ЗНД, аутоматски би изгубила око 30 милијарди долара", рекао је Азаров.

Након обуставе потписивања споразума о придруживању са ЕУ 21. новембра 2013. у Кијеву и другим градовима Украјине почели су протести које је активно усмеравала и подржавала проевропска опозиција. У Кијеву, присталице европских интеграција заузеле су главни трг Кијева - Мајдан Независности који је касније постало епицентар сукоба радикала и украјинских снага безбедности.

Протест су активно подржале Европска унија и САД. Током једне од најпознатијих епизода тих догађаја, помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд је у децембру посетила Мајдан и делила колачиће радикалима на тргу.

Већ у фебруару 2014. је дошло до ескалације када су непознати снајпери отворили ватру на активисте Евромајдана и полицајце у Кијеву, што је резултирало смртним случајевима. Председник Виктор Јанукович је подлегао притисцима и потписао споразум са опозицијом, који је предвиђао повратак устава из 2004. године, као и одржавање ванредних председничких избора.

Међутим, Врховна Рада је усвојила резолуцију да се Јанукович наводно "неуставно повукао из вршења уставних овлашћења" и да није испунио своје дужности и наложила ванредне председничке изборе. У позадини брзе ескалације ситуације, Виктор Јанукович је напустио земљу, а власт је заправо преузела проевропска парламентарна опозиција.

После Евромајдана радикални национализам, неонацизам и разне екстремно десничарске групе су биле фактички легитимизоване. Проевропска опозиција, која се током протеста ослањала на радикале, након преузимања власти, легитимисала их је и консолидовала као део "уличне" политике у Украјини.

Русија је покушала да скрене пажњу јавности на радикализацију Украјине. Москва је знала да кварење односа са Русијом, забрана руског језика и прогон руског становништва могу да доведу до ескалације, али је Запад остао глув.

"Не може се игнорисати да се у деловању антивладиних снага у Украјини све више испољавају националистичка, екстремистичка осећања и антируска реторика појединих кругова која се комбинује са антисемитским, расистичким позивима. Односно, уз владу и опозиционе лидере које подржавају западне државе, појављују се и друге снаге које у суштини нико не контролише и које се, изгледа, неће придржавати цивилизованих стандарда понашања" - говорио је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров још 2013. године 

Већ 2014. је почео сукоб у Донбасу, јер Југо-исток Украјине није прихватио нову прозападну власт и желео је да буде уз Русију. Тако је почела "антитерористичка операција" коју је након осам година прекинула руска Специјална војна операција. 

Десет година касније 

Десет година након "Револуције достојанства" Украјина је једна од најсиромашнијих држава у Европи, чије становништво се малтене преполовило. Победа на изборима Зеленског је само убрзала тај процес, пошто "председник мира" није ни планирао да обустави сукоб на Донбасу и да следи Мински договор који је требао да постане "Дејтон за Украјину".

Зеленски је уз помоћ Запада претворио Украјину у тирајину забраном опозиционих медија и многих партија, нападима на православну цркву, руски језик и руски народ. 

Након десет година Кијев није ни на корак ближи ни Европској Унији, ни НАТО-у. Економска ситуација је катастрофална као и војни губици. 

Државни дуг је порастао на 83,37 посто и чини скоро 134 милијарде долара, док су милиони људи напустили земљу. У јануару 2013. Украјина је имала око 43,5 милиона људи. Данас тачан број грађана није познат али се процењује од 28 до 34 милиона. 

Пут у пропаст Украјине и даље траје и сваким даном постаје све бржи јер Зеленски и његово окружење не планирају да преговарају са Русијом и желе да ратују до последњег Украјинца. Стога не треба да чуди што се Зеленски плаши новог Мајдана до краја текуће године. С обзиром да се револуције у Украјини догађају отприлике сваких десет година, нови насилни покушај смене власти више никога неће изненадити, па ни Украјинце.