Америка већ деценијама води економски рат против Европе

Истраживање које је објавила француска Школа економског ратовања, засновано на интервјуима са француским обавештајцима, показало је да 97 одсто испитаних сматра да су САД страна сила која "највише угрожава економске интересе" Париза.

Студија је спроведена како би се одговорило на питање "шта ће бити са Француском у ситуацији све заоштренијег економског рата". Тај одговор је хитно потребан ЕУ, ​​јер су западне санкције Русији, посебно када су у питању енергенти, имале катастрофалне последице на европске земље. Са друге стране, санкције нису имале предвиђени ефекат на Русију, нити су наудиле Америци, земљи која се најагресивније залаже за ове мере.

Прећуткивана зависност од САД

Како објашњава главни аутор извештаја Кристијан Арбуло, по завршетку Другог светског рата, "очигледан страх" од Комунистичке партије међу француским елитама која је преузела власт у Француској "снажно је подстакао део политичара да стави безбедност државе у руке САД, посебно позивајући на успостављање сталне војне базе у Француској".

"Подразумева се да све има своју цену. Надокнада за ову помоћ преко Атлантика била је улазак Француске у стање глобалне зависности - монетарне, финансијске, технолошке - у односу на САД", каже Арбуло. И осим од 1958. до 1965. када је генерал Шарл де Гол покушао да повећа аутономију Париза од Вашингтона и НАТО-а, француски лидери су углавном били на линији политике САД.

То значи да осим ретких јавних скандала као што је продаја француске имовине америчким компанијама, или аустралијско одустајање од куповине подморница француске производње у корист контроверзног споразума са САД и УК (АУКУС), мало је дискусија у главном току о томе како Вашингтон контролише француску економију, а тиме и политику. 

Због тога економски рат остаје "прећуткивани сукоб који претходи класичном војном сукобу, прати га, а затим избија у први план". Ово је важно јер свака дебата о негативним аспектима односа Европе и САД испушта из вида оснновну чињеницу да "САД теже да осигурају своју надмоћ у свету, а да притом не изгледају као традиционална империја".

ЕУ можда има трговински суфицит од 150 милијарди евра са САД, али Америка никада не би добровољно пристала да економска предност пређе у "стратешку аутономију". 

Немачка гради моћ, Француска је чува

Арбуло сматра да се овакве ствари још више прећуткују у Немачкој, јер Берлин "настоји да успостави нови облик превласти у Европи" заснован на зависности од САД.

Пошто Француска "није у фази изградње моћи, већ тежи њеном очувању", што је знатно другачије стање у односу на Немачку, то би требало да значи да Французи могу лакше да препознају и признају токсичну зависност од Вашингтона и да на то гледају као на проблем који мора да се реши.

Тешко је замислити да би један академски институт са седиштем у Берлину написао овакав извештај, упркос томе што је Немачка највише погођена антируским санкцијама.

Неки аналитичари су чак говорили о могућој деиндустријализацији Немачке, јер је њена неспособност да напаја енергетски интензивне економске секторе уништила њен тридесетогодишњи трговински суфицит - можда заувек.

Викиликс: САД шпијунирале француске изборе и економију  

Али осим што је француска "зависност" од Вашингтона другачија од немачке, Париз има и друге разлоге да негује "културу економског супротстављања" и да пажљиво прати "стране интересе" који штете економији и компанијама.

Налог америчке Агенције за националну безбедност који је послат осталим члановима глобалне шпијунске мреже "Пет очију" - Аустралији, Канади, Новом Зеланду и Великој Британији - који је објавио Викиликс, показује да је Вашингтон од 2002. године тражио од својих савезника све информације које могу да пронађу о економским активностима француских компанија, економској и трговинској политици француске владе и ставовима Париза о годишњим самитима Г8 и Г20.

Све што се сазна дели се са кључним америчким доносиоцима економских одлука и министарствима, укључујући Федералне резерве и Трезор, као и обавештајне агенције, као што је ЦИА.

Друго поверљиво откриће Викиликса показује да је ЦИА - између новембра 2011. и јула 2012. године - ангажовала шпијуне широм мреже "Пет очију" како би надгледали кампање и кандидате на председничким изборима у Француској.

Вашингтон је био посебно забринут због победе Социјалистичке партије, па је тражио различите информације "како би припремио креаторе америчке политике за постизборни француски политички пејзаж и потенцијални утицај на америчко-француске односе". Од посебног интереса за ЦИА били су "ставови председничких кандидата о француској економији, али и о САД, као и њихови покушаји да допру до лидера других земаља".

Наравно, они који су шпијунирали Француску нису били свесни да за то време Вашингтон шпијунира њих. Јер, није Кисинџер тек тако изјавио да је "опасно бити непријатељ Америке, али је фатално бити њен пријатељ".