Почетком августа ове године двопартијска група америчких сенатора је представила нацрт "Закона о демократији и просперитету Западног Балкана", заједно са нацртом закона о посебним санкцијама за "сузбијање дестабилизирајућих активности на Западном Балкану".
Први закон предвиђа већ уобичајени пакет америчке "подршке" региону – од економског развоја и трговине па до неизбежне "борбе против корупције" (а подразумева се да се коруптивним радњама баве само они који беспоговорно не подржавају америчку политику).
Што се тиче другог – ту није потребно превише објашњавати.
Када Американци говоре о "дестабилизирајућим активностима", "малигном утицају" и сличним злочестим радњама, иоле искуснији посматрачи схватају о чему је реч – о беспоштедној борби против растућег утицаја америчких геополитичких противника на нашим просторима.
Наравно, реч је првенствено о Русији и Кини – али то може да буде и било ко други ко се не уклапа у амерички геополитички глајхшалтунг, као на пример Турска, па и Мађарска.
Резултати изборног процеса
У међувремену су се десили амерички избори од 8. новембра (мада у САД од појаве Трампа више не постоје ни изборни дан, ни проглашење победника у изборној ноћи, већ "изборни процес" у трајању од више седмица и потоње наизглед бесконачно бројање гласова – што је учинило америчке изборе најнеефикаснијим и најнетранспарентнијим на свету). Закон није усвојен, што не значи да га неће усвојити нови сазив дводомног америчког Конгреса.
Но, најбитније за нас је да нам, уз резултате избора за Представнички дом и Сенат, садржај ових нацрта закона говори да се суштина политике америчког естаблишмента према Србији, Србима и региону неће битно променити после полагања заклетви нових сазива оба дома највишег америчког законодавног тела у јануару 2023.
На првом месту, зато што се спољна политика највећим делом води из Беле куће, посредством првенствено Стејт департмента, Пентагона, Савета за националну безбедност, Ју-Ес-Ејда и неколико утицајних тинк тенкова.
А друго, поменути нацрти закона су, као што је речено на почетку, предложени од стране сенатора из обе главне америчке политичке партије – демократа и републиканаца. А резултати избора су јасни – демократе су задржале контролу над Сенатом, док ће републиканци имати тесну већину у Представничком дому.
Двопартијски консензус
Има много других ствари око којих се ове партије неће сложити – мада естаблишмент скоро увек нађе начина да помири наизглед "супротстављене" ставове око кључних питања – али двопартијски консензус у погледу политике према нама тешко да ће бити предмет жучних расправа између демократа и већег дела републиканаца – са могућим изузетком "трамповаца" који се генерално противе врло опасној америчкој улози у Украјини и америчком спољнополитичком ангажману у Европи уопште, сматрајући да САД имају довољно својих проблема, и да је америчка јужна граница много битнија од украјинских.
Наравно, ако би дошло до општег слома, огромне унутрашње кризе или избијања глобалног сукоба, што се и у америчким мислећим круговима све мање искључује, онда се много тога може променити – али то је посебна тема.
Дакле, што се нас тиче, амерички естаблишмент ће наставити са покушајима трајног усисавања Србије и Срба у ”евроатлантске структуре” – са или без формалног чланства у НАТО или ЕУ.
Заправо, крајњи циљ је трајно неутралисање српског фактора у позадини најновијег источног фронта. Све што ремети англоамеричке геополитичке циљеве којима се сада активно подређује цео европски континент западно од руско-белоруских граница мора бити означено као "дестабилизирајуће", "малигно", "недемократско", "мрачно" и слично. А затим милом или силом интегрисано или неутралисано.
Писмо Вилија Вимера
Да подсетимо да је Вили Вимер још у мају 2000. године известио тадашњег немачког канцелара Шредера о правим разлозима агресије на СРЈ и циљевима ширења НАТО-а, укључујући и контролу простора од Балтика до Црног мора по обрасцу Римског царства:
"4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.; 7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство; 8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја."
А да томе додамо и извод из предавања оснивача Стратфора, Џорџ Фридмена, из 2015:
"Примарни интерес Сједињених Држава, зарад кога смо водили ратове, Први и Други светски рат и Хладни рат, тиче се односа Немачке и Русије, јер би оне, кад би се ујединиле, представљале једину силу која би нас угрозила. И да осигурамо да се то не деси… За Сједињене Државе највећи страх представљају немачка технологија и немачки капитал, руски природни ресурси и руски људски потенцијал, као једина комбинација која вековима утерује страх у кости Сједињеним Државама. И, како се та ствар развија? САД су већ ставиле своје карте на сто. То је линија од Балтика до Црног мора. Руси су увек играли са отвореним картама, њима је потребна Украјина која је бар неутрална, никако прозападна Украјина."
Геополитичка искључивост
У том кључу треба гледати и сада већ ултимативне тонове америчког амбасадора у Београду, да за Србију ”постоји само један пут, а то је Запад и Европска унија”, јер је ”пут за Исток затворен на дуже време”.
Колико год нам Хил (са разлогом) био одбојан због свог дипломатског ангажмана на нашим просторима током 1990-их, он је ипак само дипломата који верно одсликава, преноси и имплементира ставове америчког спољнополитичког естаблишмента, који се од НАТО агресије нису суштински променили.
А, као што се и види из Хилових речи, тај естаблишмент је сада, суочен са непробојном осовином Москва-Пекинг, постао геополитички потпуно искључив. Или си са њима, односно са њихове стране нове ”гвоздене завесе” коју покушавају да изграде према Истоку – или си против њих.
За њих је игра "нулте суме" постала аксиом. За разлику од источне "вин-вин" алтернативе (односно, да обе стране буду на добитку, уз узајамно уважавање и поштовање разлика) коју би Американци и њихови вазали да нам ускрате, данашњи хистерично ратнохушкачки Запад захтева безусловну покорност.
Двопартијски консензус који је произвео поменуте нацрте закона о тзв. Западном Балкану (јер, то је измишљен, неисторијски и нетачан појам за означавање нашег простора) такође је означио Русију и Кину као главне непријатеље, односно стратешке такмаце.
А пошто Срби имају ексцентричну склоност да преферирају сарадњу са онима који се према њима понашају пријатељски, уважавају њихове интересе, не постављају ултиматуме и не мешају се у њихове унутрашње ствари, традицију и слободу мишљења – а плус имају много бољу економску перспективу од оне коју нуди кризом захваћени западни блок – то ће значити да ће се и после америчких избора наставити амерички притисци на Србију да се, попут земаља ЕУ, одрекне сопствених интереса.
А знамо шта се увек кроз историју дешавало кад је неко Србе превише притискао…