Свет
Израелски транспортер потекао од тенка Т-55: "Азарит" као лекција о застарелости
Захваљујући додатном оклопу "азарит" се може похвалити свеобухватном отпорношћу на пројектиле лансиране из бацача попут РПГ-7 и муницију из аутоматских топова
Оружане снаге Израела познате су по ефикасности оклопно-механизованих јединица своје копнене армије, а поред чувених тенкова из породице "меркава" велики део расположивих возила чине тешки оклопни транспортери (ОТ). Један од њих је и "азарит" ("суров" у преводу са хебрејског језика), који се истиче по томе што је настао модификовањем совјетских тенкова Т-54 и Т-55 заплењених током бројних сукоба Израела и околних арапских држава у другој половини 20. века.
Настанак првог тешког оклопног транспортера
Развој "азарита" покренут је почетком осамдесетих година, са идејом да се од трупа тих тенкова могу направити транспортери прилагођени потребама израелске војске, а све у циљу искоришћавања доступне опреме и чувања живота својих војника. Примарна намена тешких ОТ јесте сигуран транспорт трупа до прве линије фронта, уз могућност евакуације рањеника и пружање ватрене подршке дејством по живој сили непријатеља, лако оклопљеним возилима и објектима, а главна предност је могућност употребе у урбаним срединама.
Стога је главни фокус био усмерен на остваривање што већег нивоа заштите за посаду и оперативце унутар возила, поготово имајући у виду негативна искуства и недостатке транспортера М113 америчке производње, за време Либанског рата 1982. године. Ова возила показала су се изузетно рањивим на ручне ракетне бацаче, што је резултирало високом стопом погинулих и рањених.
Због тога се израелски конструктори одлучују на развој првог тешког ОТ, који је уведен у оперативну употребу 1988. године. Од тада до 2011. око 500 тенкова Т-54/55 модификовано је у "азарит", од којих се 215 и даље налази у саставу израелске војске, највећег корисника тешких транспортера на свету. Пракса конструисања тешких ОТ на основу тенкова настављена је и у 21. веку, па данас оружане снаге ове земље располажу возилима "намер" базираних на "меркавама".
Промене у дизајну и појачан погон
Највећа разлика у односу на тенкове Т-54/55 огледа се у уклањању куполе ради ослобађања простора у новом трупном одељку за смештање седам оперативаца са опремом, поред трочлане посаде, односно возача, командира и нишанџије. Посада је опремљена нишанско-осматрачким справама и перископима за дневне и ноћне услове и налази се испред трупног одељка.
Укрцавање и искрцавање оперативаца углавном се обавља помоћу врата уграђених у задњем делу трупа са десне стране, а посебан дизајн омогућава да се њихов отвор додатно повећа, подизањем дела крова при отварању. На тај начин обезбеђен је бржи улазак и излазак из возила. Поред задњих врата, постоји три кровна отвора за чланове посаде.
Још један новитет унутрашњег дизајна јесте инсталирање новог дизел мотора мањих димензија у попречном положају, чиме је ослобођен простор са десне стране за несметан пролаз ка задњим вратима. Што се тиче самог мотора, постоје две опције и то: "детроит дизел" 8В-71ТА дизел мотор са турбопуњачем, јачине 650 кс и "детроит дизел" 8В-92ТА, такође са турбопуњачем, али јачине 850 кс.
Прва варијанта присутна је код верзије "азарит мк.1", а друга код "азарит мк.2" и ово представља једину разлику између две верзије тешких транспортера. Поред мотора, унапређен је и систем вешања, због чега је овај ОТ задржао висок ниво покретљивости и проходности на путевима и ван њих. Максимална брзина је 55 км/х за мк.1, односно 65 км/х за мк.2, аутономија кретања износи између 500 и 600 км, а уз посебне припреме "азарит" може савладати водене препреке дубине до четири метра.
Већа заштита и оружана компонента
Као што је већ поменуто, приликом дизајнирања и развоја возила акценат је стављен на повећање заштите, што је довело до уградње додатног, укључујући и "размакнути" (spaced armor) на основни оклоп трупа тенка Т-54/55. Овај процес резултирао је увећањем укупне тежине возила са 27 т (тежина након уклањања куполе) на 44 т, одакле и потиче класификација "азарита" као тешког ОТ. Поређења ради, тежина тенкова Т-54/55 је око 36 тона.
Управо захваљујући додатном оклопу "азарит" се може похвалити свеобухватном отпорношћу на пројектиле лансиране из бацача попут РПГ-7 и муницију из аутоматских топова. Такође, предњи део оклопа може издржати поготке муниције са тандем-кумулативном бојевом главом и кинетичких пројектила што није карактеристично за стандардне ОТ па чак и борбена возила пешадије. Према појединим изворима, предњи оклоп отпоран је и на дејство старијих тенковских граната у калибру 125 мм.
У сегменту наоружања "азарит" располаже са "рафаеловом" даљински управљаном борбеном станицом (ДУБС), наоружаном тешким митраљезом М2ХБ у калибру 12,7х99 мм или митраљезом ФН МАГ у калибру 7,62х51 мм. Поред примарног, посада може дејствовати са два или три секундарна митраљеза постављена изнад командировог отвора и на задњем делу крова, такође у калибру 7,62х51 мм. Борбени комплет свих митраљеза састоји се од око 4.000 метака.
Додатно, у трупном одељку је могуће сместити минобацач у калибру 60 мм којим оперативци врше дејство након искрцавања. У борбени комплет минобацача спадају димне, светлеће и противпешадијске мине.
"Застарелост" тенкова Т-54/55 и случај Србије
Из описаних карактеристика, као и праксе израелских снага које и даље користе "азарите" може се закључити да овај тешки ОТ представља успешан пројекат конверзије, на први поглед застарелих оклопњака. Због тога је ово још један доказ да се ретко које средство ратне технике може сматрати "превазиђеним" и "неупотребљивим", што потврђују искуства из савремених сукоба и извоз сличне опреме државама са недовољно развијеном одбрамбеном индустријом.
Међутим док је израелска војска туђе, тачније заплењене тенкове модификовала и од њих направила значајно појачање за своје оклопне јединице, Војска Србије је одлуком некадашњег министра одбране Драгана Шутановца продала вишак наоружања и војне опреме после уништавања и сечења, као секундарне сировине. У оквиру 10.000 тона секундарних сировина, насталих од "сувишних и расходованих средстава наоружања и војне опреме са стока Војске Србије и Црне Горе" налазило се између осталог и 200 тенкова Т-55.
Дакле, док их је једна земља искористила, тадашњи функционери министарства одбране Републике Србије заједно са генералштабом предвођеним Здравком Поношом одлучили су да око 700 готово идентичних тенкова прогласе као "сувишно" и "превазиђено" возило и нареде њихово уништавање, продају и донирање другим државама.
На сву срећу око 250 поменутих оклопњака и даље се налази у Србији, део чак и у ратној резерви, али остаје нејасно због чега није дошло до модификовања и конверзије у тешке ОТ, ако не за домаће потребе, онда за извоз. Претварање преосталих Т-55 у тешке транспортере представљало би значајно појачање за домаће снаге, будући да Војска Србије располаже малим бројем транспортера гусеничара, који се углавном користе као командна возила.
Недоумицу додатно појачава и чињеница да је пројекат конверзије направљен на ВТИ још почетком двехиљадитих, а у питању је оклопно инжењерско возило познато као ВИУ-55 "муња". Иако је реч о примарно инжењерском возилу, "муња" може транспортовати до шест оперативаца поред трочлане посаде и наоружан је "заставиним" митраљезима М84 у калибру 7,62х54 мм, као и аутоматским бацачем граната у калибру 30 мм.
Нажалост "муња" никада није ушао у фазу серијске производње, нити је покренут неки други пројекат развоја тешког ОТ и то управо због одлуке тадашњег војног врха да "већи број ових возила (ВИУ-55) није потребан Војсци Србије".
