Од свог почетка, 8. март је контроверзан празник. Настао је на Западу, али се данас више поштује на Истоку, пре свега у Русији и Кини. Тек од 1975. године, која је проглашена Међународном годином жена, Уједињене нације почеле су да службено обележавају Међународни дан жена.
Иначе, овај празник се обележава као дан борбе за женска права и економску, политичку и социјалну равноправност жена.
Прве забележене демонстрације 8. марта организовале су 1857. жене запослене у индустрији одеће у Њујорку. Тада су се текстилне раднице побуниле због лоших радних услова и ниских плата, а њих је брутално растерала полиција.
Најмасовнији осмомартовски протести избили су 1908. године, када је 15.000 жена марширало улицама Њујорка, захтевајући краће радно време, веће плате и право гласа.
Први Дан жена обележен је 1909. године у САД, декларацијом коју је донела Социјалистичка партија Америке.
Прве феминистичке покрете немогуће је одвојити од социјалистичких и мировних покрета у Европи. Данас су се, као и левица на Западу, претворили у нешто друго, супротно од тога.
Године 1910. организована је прва Међународна конференција жена, одржана у Копенхагену у организацији Социјалистичке интернационале. Инспирисана америчким акцијама, немачка левичарка Луиз Циц предложила је прослављање Међународног дана жена.
Иницијативу је преузела немачка феминисткиња и левичарка Клара Цеткин. Тако је установљен Међународни дан жена.
Године 1911, Међународни дан жена обележен је у Аустрији, Немачкој, Данској и Швајцарској, уз многе демонстрације феминисткиња широм Европе. Само у Аустроугарској, те године је избило преко три стотине демонстрација жена за равноправност. У Бечу жене су тражиле да им се омогући право гласа и обављање јавних функција, протестујући против дискриминације на основу пола приликом запошљавања.
Покрету који је тражио једнак третман мушкараца и жена пред законом претходио је покрет сифражеткиња.
Овај назив, који долази од енглеског израза "suffragette", користио се претежно у англосаксонским земљама, пре свега у Британији, и означавао је припаднице покрета за увођење женског права гласа.
Сифражеткиње у Британији привлачиле су велику пажњу тако што су користиле различите методе "директне акције", попут везивања за пруге, подметања ватре у поштанске сандучиће, разбијања прозора и, понекад, постављања бомби.
На Западу се Међународни дан жена углавном престао обележавати отприлике половином 20. века. Уместо тога, установљен је Дан мајки, празник у част материнства, који се обележава друге недеље у мају.
Швајцарска је, иначе, последња земља у Европи која је 1972. женама дозволила право гласа.
Данас, у време "културе отказивања" која је завладала на Западу, обично се заборавља колико је била дуготрајна борба за женско право гласа.
Пре осамостаљења Финске, у Великом војводству Финске које је припадало Руској империји, жене су прве на свету, још 1906. године, стекле гласачко право и право да се кандидују за јавне функције.
Већина западних земаља проширила је гласачка права на жене у ратном или послератном периоду, укључујући Канаду (1917), Британију и Немачку (1918), Аустрију и Холандију (1919) и САД (1920).
У Француској жене нису могле да гласају све до 1944. године. У Грчкој гласачка права за жене нису постојала све до 1952. године. У Југославији је женама право гласа дато 1945. Ипак, од како је 2015. Саудијска Арабија женама одобрила гласачко право, жене могу гласати у свим земљама у којима се одржавају избори.
У Русији је гласачко право обезбеђено свима, и мушкарцима и женама, оснивањем СССР-а 1922. године.
Након Бољшевичке револуције, феминисткиња Александра Колонтај предложила је Лењину да Дан жена постане државни празник.
Међутим, у многим државама, овај празник је изгубио своју основну социјалну идеју и претворио се у неку врсту амалгама између конзервативног Дана мајки и комерцијализованог Валентинова, Дана заљубљених.
Празник жена је од самог почетка био обележен идеолошким, политичким и социјалним бојама. Афирмацији Међународног дана жена, као дана борбе за полну равноправност и женска права.
Дан жена остао је државни празник у Русији, Белорусији, Украјини, Казахстану, Киргистану, Молдавији, Монголији и Таџикистану.
Дан жена се у Русији обележава од 1918, а од 1965. године је нерадни дан. Рускиње на 8. март не примају само поклоне, већ, по обичају, дарују и друге жене.
Рускињама Дан жена честитају власти. Градске власти широм Русије, па и Москве, украшавају аутобуске станице свечаним тракама, док се по градовима лепе плакати са најлепшим жељама упућеним дамама.
У Кини 8. марта, према препоруци Државног савета Народне Републике Кине, многе запослене жене добијају пола слободног дана.
У Америци, март је званично Месец историје жена.