Упркос порицањима западних лидера, планови за њихову конвенционалну интервенцију у Украјини заиста постоје, тврди амерички аналитичар руског порекла Ендру Корибко, који истиче, да иако ти планови тек треба да се у потпуности формирају, не смеју се искључили.
Дебата коју је покренуо француски председник Макрон о питању да ли НАТО треба да интервенише у Украјини, разоткрила да у Европи на ту тему постоје две различите школе мишљења. Француска, балтичке државе и Пољска изгледа да су за "неборбено распоређивање", односно мисије за деминирање и обуку, које би могле да се изводе кроз "коалицију вољних", док остатак блока подржава став Немачке да се то не би смело догодити ни под којим околностима.
"Шолцов лапсус просуо је пасуљ на најгоре чувану тајну Украјине", указује Корибко, додајући да је немачки лидер нехотице открио да тамо већ постоје британске и француске трупе које помажу Украјини у "контроли мета". Снимак Бундесвера који је накнадно процурио о бомбардовању Кримског моста потврдио је да су и Американци тамо. Ипак, оно што Париз предлаже је формализација овог распоређивања заједно са њиховим постепеним ширењем у "неборбеном" капацитету.
"Никога не треба заваравати да Француска и остале четири земље заинтересоване за овај сценарио размишљају искључиво о мисијама деминирања и обуке. Уместо тога, изгледа да је њихова намера да припреме копнене снаге за јуриш на исток у случају да се материјализује најгори сценарио из перспективе Кијева – да се линија фронта уруши и Русија почне да се пробија ка западу. Ове чланице НАТО-а би онда покушале да повуку црвену линију што је даље могуће да спасу Украјину", истиче аналитичар.
Приступ Немачке је, додаје, сасвим другачији јер та земља воли да се формално клони сукоба како би се фокусирала на изградњу "Тврђаве Европе".
Ово се, наиме, односи на политику Берлина да се врати на свој давно изгубљени пут суперсиле помоћу "одбрамбених" војних средстава уз подршку САД како би се по налогу Вашингтона водило обуздавање Русије у Европи, док се Америка "окреће (назад) у Азију" да обузда Кину. Главна компонента овог плана је "војни Шенген" између Немачке, Холандије и Пољске.
"Мало је вероватно да ће Балтичке државе и Пољска учествовати у конвенционалној интервенцији у Украјини без званичног учешћа нуклеарне силе. У томе је стратешки значај ангажовања Француске, јер би то могло да ублажи њихову забринутост због могућности да Париз буде тај који ће прибећи нуклеарном сукобу са Москвом ако француске трупе буду учествовале у оваквим сукобима", указује Корибко.
Ни Велика Британија, како додаје, у том случају не би седела по страни јер већ игра водећу улогу у посредничком рату НАТО-а против Русије преко Украјине, а претходно је потписала трилатерални безбедносни пакт са Кијевом и Варшавом. Попут Француске, Уједињено Краљевство такође не би волело да Немачку гледа како се враћа на трасу суперсиле, а уз то би обе земље могле и да се "кладе" да ће за интервенцију добити подршку САД, или да ће једнострано одлучити и тако савезнике ставити пред свршен чин.
Француска још није део "војног Шенгена", што би могло да омета њену способност да пребацује велике количине трупа и опреме у Украјину, тако да би, према Корибковом мишљењу могло да се деси да се и Париз ускоро прикључи овом споразуму или да преговара о сопственој верзији пакта са Пољском или Грчком, а затим Бугарском и Румунијом како би "допунила" споразум са Молдавијом.
Румунски "молдавски аутопут" који се гради у "хитном" режиму отвориће нови војни коридор на Балкану преко кога Француска може да се супротстави растућем војном утицају Немачке на целом континенту.
"Овај грчко-украјински коридор у настајању већ је један од најважнијих логистичких праваца Запада за одржавање прокси рата након што је традиционални пољски пут постао непоуздан након протеста фармера. Стога има савршеног смисла не само улагати у то само из таквих разлога, већ и да земље попут Француске и Британије учврсте свој утицај дуж руте како би тамо створиле сопствену сферу утицаја за успоравање путање немачке суперсиле", истиче овај аналитичар.
То је управо оно што Француска ради кроз свој нови безбедносни споразум са Молдавијом, који ће довести до ближих безбедносних веза типа "војног Шенгена" са Румунијом, Бугарском и Грчком. Велика Британија може на неки начин да следи њихов пример или да удвостручи свој утицај у балтичким државама, а посебно у Пољској, што би вероватно кулминирало конвенционалном интервенцијом њених трупа у Украјини.
Могућност да Француска и Уједињено Краљевство или добију одобрење САД за ову интервенцију или да то ураде једнострано као "коалиција вољних", могла би да изврши притисак и на Немачку да се укључи, како би избегла да због одбијања "изгледа слабо".
Дубље немачко учешће у овом сукобу могло би додатно да смањи за њихове савезнике ионако "страшне" шансе да се зближи са Русијом након што се све заврши.
Такође би, Немачка, у неком смислу могла да буде преоптерећена, па да изгуби војно-стратешки утицај који је недавно стекла – што би отворило Французима и Британцима простор да "откину" део немачког утицаја на Балкану и Балтику и тако успоре успон свог ривала.
"Ако Немачка формално остане по страни, док се Француска и Уједињено Краљевство у њега уплићу са катастрофалним или барем неимпресивним резултатима, укључујући и оне према којима су балтички и пољски 'млађи партнери' топовско месо, онда би Немачка могла да извуче многе користи. Њихов приступ би био дискредитован, што би можда могао и да буде разлог зашто су до сад САД неспремне да одобре 'коалицију вољних' и више поверења имају у немачку стратегију", оцењује Корибко.
"Тврђава Европа" би се у том случају могла изградити још бржим темпом након овог сукоба, јер би једине две могуће супротстављене силе које би држале њен утицај под контролом саме себе дискредитовале. С друге стране, делимично "успешна" конвенционална француско-британска интервенција у Украјини могла би да дискредитује Немачку ако ли се случајно заврши заустављањем руског парног ваљка. У том случају, "Тврђава Европа" би могла бити изграђена много другачије него што је Немачка планирала.
Уместо да ЕУ као целина функционише као про-амерички блок предвођен Немачком у Новом хладном рату, Берлин би морао да прихвати "сферу утицаја" Лондона на Балтику и савез са њим у Пољској, док би Париз имао своју сопствену "сферу" на Балкану. Уместо да се ослањају на једну земљу која ће управљати ЕУ преко заступника, САД би зависиле од три, са предношћу - у виду мањих шанси да Немачка то икад поквари.
Остаје да се види да ли ће Француска и Уједињено Краљевство добити ову "игру на мишиће", али нема сумње да је то оно што планирају - јасан је Корибко, који додаје и да постоји шанса да САД преузму вођство по том питању ако Русија оствари напредак пре него што се највеће вежбе НАТО-а у последње три деценије заврше у јуну.
Тако нешто би, међутим, могло да доведе и до Трећег светског рата, и то са много већом вероватноћом, него ако би, како Корибко каже, Француска и Велика Британија конвенционално интервенисале док САД све "воде из сенке".