У досадашњој предизборној кампањи, пошто је победио у Ајови, Њу Хемпширу, Невади, на Америчким Девичанским Острвима, у Јужној Каролини и Мичигену, Доналд Трамп има озбиљне шансе да следећег новембра победи актуелног председника Џозефа Бајдена, који се ионако налази у прилично очајном стању, преноси сајт "Јуросинерџис".
Међутим, Трамп је 10. фебруара, на изборном скупу у Јужној Каролини, запретио европским државама чланицама НАТО-а, да би, уколико значајно не повећају свој војни буџет (на више од два одсто БДП-а), као будући шеф државе могао да на њих не примењује члан 5 из оснивачког уговора Алијансе о заједничкој одбрани.
Неколико његових бивших помоћника већ је саопштило да је председник Трамп 2019. озбиљно желео да САД напусте НАТО. Агенти "дубоке државе" успели су да га одврате од тога. Демократе су потом усвојиле закон који сваког председника, који жели да напусти НАТО, обавезује да тражи претходно одобрење од Конгреса.
Многи коментатори осуђују Трампов изолационизам којим је отпочео кампању. Али они заборављају да овакве идеје имају континуитет у САД. Године 1796. новине "Американ дејли адвертајзер" објавиле су политички тестамент Џорџа Вашингтона, у коме је он саветовао да се "млада република" држи подаље од револуционарних превирања у Европи. "Треба да развијамо трговину са Европљанима, али да одржавамо што мање политичких односа са њима", упозорио је Вашингтон. Он је инсистирао на дипломатији и захтевао трајну неутралност, која би омогућила САД да се прилагоде свим међународним околностима.
Трампов изолационизам и питање европског суверенитета
Трамп показује да је нешто научио од Вашингтона. САД су у међувремену постале велика глобална сила, али Трамп одбацује имиграцију, осуђује уговоре о слободној трговини и показује сколност ка извесном изолационизму. Он одбацује и стално повећање буџета Пентагона, како би се бескрајно финансирале америчке спољне војне интервенције широм света.
Опаске Доналда Трампа у Јужној Каролини пробудиле су европске владе, које су се до сада осећале безбедним захваљујући "америчком кишобрану". Неке европске државе су почеле да се поново наоружавају. И под режимом Доналда Туска, Пољска показује да има намеру да постане "прва војна сила" ЕУ.
Мађарска Виктора Орбана већ годинама захтева "интегрисану координацију армија континента."
Од другог седмогодишњег мандата Франсоа Митерана Француска подржава заједничку "европску одбрану". После брегзита, једино Француска поседује атомског наоружање унутар ЕУ. У корист нејасног "европског суверенитета", председник Француске Емануел Макрон би желео да прошири принцип нуклеарног одвраћања на све земље чланице Европске уније које припадају НАТО-у, што би искључило Ирску, Аустрију, Малту и Кипар.
Да ли би, у том случају, и Норвешка, Исланд, Албанија, Црна Гора и Северна Македонија добиле "заштиту"? Што се тиче Турске, она већ неко време покушава да стекне ранг нуклеарне силе.
Штавише, ако се нуклеарно одвраћање буде заснивало на Француској уместо, као до сада, на НАТО-у, ко би имао овлашћење да притисне кобно дугме? Да ли би то био председник Француске или скуп шефова европских држава и влада?
Ова питања постављају неизбежно питање суверенитета у европским размерама. Европљани су тек на почетку великог потреса. Шта ће се дешавати уколико се Трамп врати на власт у јануару 2025? Његов поновни избор могао би да означи почетак војне еманципације до сада богате и успаване Европе.