Свет
Британски тинк тенк: Запад није спреман за рат какав се води у Украјини
Историјски гледано, Запад је преферирао краткотрајне – маневарске ратове, тврди британски институт, али све указује да ће будући ратови великих сила бити дуготрајни сукоби исцрпљивања, чија су правила сасвим непозната западним експертима
Ако је Запад заиста жели да уђе у рат са великим силама, попут Русије или Кине, потребно је да најпре размотри своје способности да води дуготрајни рат, који почива на стратегији исцрпљивања, констатује британски тинк тенк посвећен питањима обране и безбедности Ројал јунајтед сервисес инститјут (РУСИ).
За разлику од краткотрајних маневарских ратова, које је до сада водио Запад (САД), ратови исцрпљивања почивају на посебној "уметности ратовања". Ови ратови захтевају велике индустријске капацитете, који онемогућавају противнику брзо напредовање.
У ратовима исцрпљивања држава мора да стално надокнађује губитке и да ствара нове јединице. Победу по правилу односи она земља која се, уместо на освајање територија, фокусира на уништавање непријатељских снага.
Запад уопште није спреман за овакав рат. Стратегија исцрпљивања је сасвим непозната западним експертима. Историјски гледано, Запад је преферирао краткотрајни сукоб професионалних армија, у којима "победник узима све". На Западу се ратови исцрпљивања третирају као нешто што треба избегавати по сваку цену или као резултат неспособности вођа.
Међутим, будући ратови великих сила ће по свој прилици бити ратови исцрпљивања.
У таквом сукобу, рат добијају економије а не војске. Најбржи начин да се изгуби рат исцрпљивања је фокусирање на маневре: на трошење драгоцених ресурса како би се остварио краткорочни територијални добитак. Рат у Украјини представља типичан рат исцрпљивања.
Два модела армија
У ратовима исцрпљивања побеђују оне државе чије економије омогућавају масовну мобилизацију важних индустријских сектора. Током ових сукоба, војске нагло расту, захтевајући огромне количине оклопних возила, дронова, електронских производа и друге борбене опреме. То је императив који одлучује о победи.
На пример, током Другог светског рата Немачка је имала врхунске тенкове, али су Совјети производили осам пута више тенкова Т-34. Разлике у перформансама тенкова нису могле да надоместе немачки дефицит у производњи.
Боље је производити већу количину јефтинијег оружја. Регрути се брже уче руковању једноставнијим оружјем, што омогућава брзо стварање нових формација.
Постизање масовности је веома тешко или је потпуно немогуће за западне економије. Поједине индустрије су пресељене у иностранство. Током рата, глобални ланци снабдевања трпе поремећаје, што онемогућава снабдевање потребним компонентама. Овоме треба додати и недостатак квалификоване радне снаге. Ове вештине се стичу деценијама, а када се фабрике једном затворе, потребне су деценије да се производња обнови.
Извештај америчке владе о индустријским капацитетима из 2018. године уочио је ове проблеме. Суштина је да Запад мора да на другачији начин приступи организовању свог војно-индустријског комплекса, или ће изгубити рат.
На пример, СССР је створио огромну војску за сукоб са НАТО-ом. Црвена армија је могла да се позове велики број резервиста. Сваки мушкарац у СССР-у је након средње школе прошао две године основне обуке. Стална флуктуација особља онемогућила је стварање подофицирског корпуса западног стила, али је створила огромну масу полуобучених резервиста. За ову армију је био карактериситчан модел командовања који је почивао на официрима.
Међутим, до 1943. године, Црвена армија је развила снажан подофицирски корпус. Кључна разлика између ова два модела је у томе што НАТО-а не може да функционише без подофицира. Совјетској армији, посебно у почетку рата, искусни подофицири нису ни били потребни.
Како се води рат исцрпљивања
Војне операције у сукобу исцрпљивања веома се разликују од оних у маневарском рату. Уместо одлучујуће битке, која се постиже брзим маневрима, рат исцрпљивања се фокусира на уништавање непријатељских снага и њихову способност да брзо обнове борбену моћ. Такви ратови трају најмање две године и подељени су у две различите фазе.
Прва фаза се развија до оног тренутка у коме је мобилисана борбена моћ која омогућава одлучну акцију. За то време, има веома мало померања на терену. Доминантан облик борбе је ватра, а не маневар, која користи обимна утврђењима и камуфлажу. Мирнодобска војска почиње рат и спроводи акције задржавања, дајући време за мобилизацију ресурса и обуку нових регрута. Тек тада може да започне друга фаза рата.
До тада је непријатељска стратешка резерва већ исцрпљена. Постиже се надмоћ у ватри и извиђању. Коначно, непријатељ више није у стању да надокнади губитке на бојном пољу.
Тек након испуњавања ових критеријума започињу офанзивна дејства, а са нападима се наставља све док се читав фронт нерпијатеља не уруши.
То омогућава дубље продоре у непријатељску позадину, при чему се избегава концентрисању снага на једном главном правцу, јер то непријатељу открива стварне намере.
Урушавање фронта следи на крају
Рат исцрпљивања у почетку ствара релативно статичан фронт, прекидан ограниченим нападима, уз масовно кориштење артиљерије.
У рату исцрпљивања сваки териториј који не располаже виталним индустријским центрима је ирелевантан. Увек је боље повући се и сачувати снаге, без обзира на политичке последице.
Осим тога, борбе под неповољним условима значе губитак искусних војника који су кључни за победу. Немачка опсесија Стаљинградом из 1942. је одличан пример такве битке. Немачка је претрпела велике губитке само да би заузела град који носи Стаљиново име. С друге стране, циљ совјетске команде био је да се непријатељ натера да троши виталне материјалне и стратешке резерве на бесмислене операције.
Постоји каскадни ефекат у коме криза у једном сектору приморава браниоце на пребацивање нових трупа на рачун осталих сектора фронта.
Стратегија исцрпљивања, усредсређена на одбрану, сасвим је страна већини западних војних официра. Западна војна мисао посматра офанзиву као једино средство за постизање одлучујућег циља. Стратешко стрпљење, које је потребно да се направе услови за офанзиву, у супротности је са борбеним искуством Запада стеченим у прекоморским операцијама.
Урушавање фронта следи на крају.
Многи на Западу данас мисле да ће будући сукоби бити кратки и одлучујући. Чак и средње глобалне силе данас имају одговарајућу географију, становништво и индустријске ресурсе. Не треба очекивати брзе и лаке победе. Идеја да ће се нека сила повући у случају почетног пораза само је пуста жеља. Сваки сукоб између великих сила био би егзистенцијални.
Запад би морао да најпре пажљиво размотри своје индустријске капацитете, могућности мобилизације и средства којима располаже, уместо да се игра рата са резервама које једва покривају један месец сукоба.
Као што показује рат у Ираку, као и многи други које је водио Запад, нада никад није добра метода.
