Свет
Како је Ванг победила НАТО
Прича о четвртој новинарки из бомбардоване кинеске амбасаде
Колегиницу Ванг Џимин упознао сам у редакцији Кинеског међународног радија у Пекингу 2008. године.
Баш као што јој презиме значи у кинеској традицији, била је то паметна, образована и оригинална особа.
Радили смо потом заједно, од 2012. до 2016, односно 2017. године, када је Ванг отишла у пензију, а ја се вратио из Пекинга у Србију.
Ванг Џимин требало је да буде четврта новинарска жртва бомбардовања амбасаде НР Кине у Београду, 7. маја 1999. године.
Те вечери, како ми је причала, Ванг се предомишљала да ли да оде у амбасаду на уобичајено окупљање и дружење са колегама и земљацима.
У току је био прљав рат у ком Кинези нису учествовали, али су и те како осећали његову ватрену београдску свакодневицу и неправду.
Ванг је те вечери ипак одлучила да остане у свом београдском стану.
Сви у Београду, а нарочито становници зграда око тадашње кинеске амбасаде на Новом Београду, сматрали су да је постојање амбасаде у њиховом крају нека врста гаранције да се њихови блокови неће наћи под НАТО бомбама.
Останак у стану рачунао се као већи ризик од боравка у екстратериторијалној оази Кине усред Србије.
Нажалост, процене ЦИА и америчке војске није био баш у складу са међународним конвенцијама. Бомбардер Б-2 изручио је те ноћи пет бомби које су однеле животе троје колега, повредиле десетине кинеских држављана и разориле зграду амбасаде на чијем се месту данас налази Кинески културни центар.
За Ванг је ово била вероватно најтежа ноћ у каријери. Па ипак, за толико гоидна у Пекингу нисам је никада чуо да о бомбардовању кинеске амбасаде и погибији колега говори са мржњом. У њеним очима било је пуно типично кинеске, конфучијанске трпељивости, неопходне да се стварност разуме до краја и поднесе онда када треба, али и љубави према младим колегама о којима се уочи пензије нарочито старала саветима и дискретним корекцијама њихових прилога.
На дан када је Ванг пре тачно седам година отишла у пензију, заједно смо отишли до малог музеја Кинеског међународног радија на првом спрату зграде радија.
Отишли смо до малог радијског музеја који чува звучнике посредством којих је Мао Цедунг 1. октобра 1949. године обнародовао оснивање НР Кине.
Рекао сам јој да би, уколико оде у локални архив у мом граду, лако могла да види прецизну мапу погодака савезничке авијације која је 1944. године изручила товаре бомби на резиденцијални кварт у ком је коју годину пре рођен писац Данило Киш. На мапи је прецизно приказан погодак бомбе тачно на месту где ће десетак година касније нићи зграда у којој данас живим.
"Може се рећи да су Вас промашили у простору, а мене, и у времену и у простору", рекао сам јој.
Ванг је носилац неколико значајних кинеских признања и била је проглашена за најбољу новинарку у Кини.
Када не би радила, а посао је хонорарно наставила и након одласка у пензију, у мери у којој јој то одговара, јер се Кинези својих квалитетних људи не одричу тако лако, причала ми је о Србији и некадашњој Југославији, нашим тадашњим односима са Кином.
Слика начињена у малом музеју Кинеског међународног радија, испред историјског звучника чији ехо до нас поново стиже ових дана, подсећа нас да Кина никада неће заборавити убиства својих новинара, рањавање десетина својих дипломатских службеника и разарање зграде своје амбасаде, али да ће, уместо срџбе, насиља и беса, на оваквим местима смрти и разарања увек сејати зрна културе, образовања и међусобног разумевања, баш као што то у кинеској традицији значи име моје драге колегинице: паметна, образована и оригинална.
