Етно-религијска сложеност, међуклановске борбе и разни сецесионистички покрети унутар земаља, односно подељеност и расцепканост афричког континента представљају проблем са којим Русија мора да се суочи већ сада, пише руски геополитичар Леонд Савин за сајт "Геополитика".
На пример, у Чаду војску представља прилично мала етничка група Загава. Хришћани живе на северу земље, а муслимани на југу. У овој земљи живи око 200 етничких група и кланова, од којих су неки у оружаном сукобу са владом или у међусобном конфликту.
Чак је и Етиопија, раније позната као Абисинија, заправо сложена федерација, која се дели на народе југа и југозапада. Ту живи полуномадски муслимани народ Афар, као и Харари, Гураге и Сомалијци, који запремају велику територију. У Етиопској православној цркви се користи пет локалних језика.
У Јужном Судану постоје 64 етничке групе. Ако погледамо северну Африку, и тамо је етнички састав прилично хетероген. У Либији, корени сукоба из 2011. години се дотичу старих верских и племенских подела. И током Арапског пролећа представници племена су се противили централној власти.
Афричко проклетство ресурса
Ово су само неки од примера сложеног мозаика са којим Русија већ сада суочава. Приликом избора између сукобљених страна потребно је да се пажљиво размотре све могуће опције, а да се истовремено одржи контакт са свим учесницима.
Избеглице и расељена лица такође играју важну улогу у афричким земљама.
После арапског пролећа и убиства Муамера Гадафија 2011. године, Египат и Тунис су се суочили са избеглицама из Либије, али сада и сама Либија доживљава потешкоће због обиља избеглица из Судана. Етиопија је прихватила око милион избеглица из Јужног Судана, Еритреје и Сомалије. С друге стране, због грађанског рата у самој Етиопији, етиопске избеглице беже у суседне земље, посебно у Кенију.
Поставља се питање како Русија може да помогне у решавању ових проблема.
Коначно, у Африци су традиционално постојали сукоби у вези са такозваним "проклетством ресурса", када је Запад практиковао политику неоколонијализма и покушавао да контролише налазишта стратешких ресурса, од нафте и дијаманата, до злата и уранијума.
Француску, која је до сада експлоатисала Нигер, пре свега у области снабдевања уранијумом, тврди Савин, може да замени Русија, чији је нуклеарни сектор изузетно јак. То се може решити кроз свеобухватну сарадњу две земље, укључујући војну помоћ Нигеру, која је већ у току.
Транспортне руте, како унутар континента тако и поморске комуникације, још су једна важна област у којој ће Русија или морати да прихвати садашњи систем, или да заузме активну позицију и понуди сопствена решења.
У сваком случају, за ширење руског присуства биће потребан и фактор тврде моћи, односно војска.
Земље Сахелске алијансе, Централноафричка Република и Либија, већ делују као упоришта Русије, одакле ће бити могуће пројектовати војну силу у друге земље.
Египат, Етиопија и Јужна Африка, као земље БРИКС-а, веома су важни као центри и чворишта, закључује руски геополитичар, а преко ових земаља би се мултиполарност могла проширити на читав регион.