Протести у Јерменији: Уступци Бакуу, политичка криза и улога цркве

Након изгубљеног рата 2020. године, ликвидације Нагорно-Карабаха, великог број избеглица, погоршања односа са Русијом и економске кризе, опозиција у Јерменији је изашла на улице.

Протести, који су почели 9. маја, су најмасовнији у последњих неколико година.

Опозиција тражи смену премијера Никола Пашињана, а њихове захтеве подржава и црква, тачније намесник Тавушке епархије Јерменске апостолске цркве, архиепископ Баграт Галстањан.

Од протеста до протеста 

Данашњи премијер Јерменије почео је да се бави политиком 2012. године, када је био изабран за посланика Народне скупштине. Био је члан сталних скупштинских одбора за спољне односе и за питања територијалне управе и локалне самоуправе. Наредних шест година заузимао је разне државне дужности, све док 2018. није почео да организује масовне протесте против избора Сержа Саргсјана за премијера.

Након великих протеста Пашињан и Саргсјан су неколико пута преговарали о смени власти.

Већ 23. априла 2018. године премијер Саргсјан je поднео оставку, рекавши: "Никол Пашињан је био у праву. Направио сам грешку. Садашња ситуација има неколико решења, али нећу пристати ни на једно. Напуштам функцију шефа земље".

Првог маја 2018. године, током гласања у парламенту, Пашињан није добио већину гласова и позвао је на блокирање транспортних објеката и масовне протесте. Већ два дана касније, више од трећине посланика поново га је кандидовало за место премијера Јерменије, што је било довољно да Пашињан преузме власт.

У јеку немира и масовних протеста у Јеревану, који су почели после пораза у рату у Карабаху 2020. године, Пашињан је поднео оставку на место премијера заједно са владом 25. априла 2021. године. Истовремено је наставио да обавља функцију премијера земље, а 21. јуна на превременим изборима однео је победу која је доживљена као неочекивана. Фракција на челу са Пашињаном добила је 53,92 одсто гласова. Главни конкурент му је био блок бившег председника Роберта Кочарјана, који је добио 21,04 одсто. Опозиција у земљи се није сложила са резултатима избора због многобројних нерегуларности и покушала да оспори резултате пред Уставним судом, али није успела.

Након неколико година и погоршавања ситуације, опозиција је поново на улици, али је сада Пашињан тај који седи у премијерској столици. 

Предаја територије и улога цркве 

Од лета 2020. па до маја 2024. Јерменија није видела толико велике и организоване антивладине протесте. Опозиција је изашла на улице након предаје Нагорно-Карабаха Бакуу, масовног напуштања те територије од стране Јермена и разграничења државне границе са Азербејџаном.

Протести су почели 9. маја и окупили су око 70.000 људи, што је за Јереван веома значајна цифра. 

Народ који протестује је незадовољан начином на који се спроводи демаркација границе са Азербејџаном, односно, политиком премијера која подразумева предају пограничних јерменских територија. У априлу 2024. године, Јереван и Баку су саопштили да су специјалне комисије две земље одредиле куда ће тачно пролазити граница. Циљ је да се границе две земље доведу у оне оквире који су постојали у тренутку распада СССР-а. У складу са тим договором, низ села у близини Тавушке области Јерменије требало би да постану део Азербејџана.

Не треба заборавити ни југ земље - област Сјуник, где се редовно дешавају инциденти на граници две државе. Азербејџан, уз помоћ Турске, инсистира да се створи међународни пут до Нахичеванске области - азербејџанске ексклаве која је одвојена од "великог Азербејџана" управо Сјуником.

Међутим, многи Јермени на југу земље виде то као покушај анексије међународно признате јерменске територије и повод за нови рат. Управо су на југу почеле прве блокаде путева и инциденти са полицијом. 

Сви ти догађаји су имали кумулативни ефекат, што је довело до масовних протеста у Јеревану. Јерменска Апостолска Црква је подржала народ али нико није очекивао да ће управо представник цркве постати вођа опозиције.

Поглавар Тавушке епархије Јерменске апостолске цркве, архиепископ Баграт Галстањан, предводи протесте тражећи оставку јерменског премијера и прекид разграничења са Азербејџаном. То, заправо, није била његова идеја већ опозиције која је предложила за лидера човека који није у политици. Галстањан је прихватио понуду и замрзнуо верску службу да би учествовао у политичким процесима. 

Опозиција је позвала на масовно отказивање послушности, наставак митинга и блокаду путева што је довело до већих нереда. Према последњим подацима, данас су приведена 284 демонстранта, 273 особе су већ пуштене.

Протести на улицама Јеревана се не смирују, а опозиција је спремна да протестује све док тренутни премијер не поднесе оставку. Раније је Пашињан то сам радио када су се приближавали проблеми, како би продужио свој мандат. Током своје владавине, он је већ два пута распуштао парламент и расписивао ванредне парламентарне изборе, али је оба пута задржао место премијера. 

Мандат Пашињана истиче 2026. године и сваки нови покушај наметања ванредних избора од стране власти би само могао додатно да погорша стање у земљи. Са друге стране, опозиција Јерменије још не делује довољно убедљиво и уједињено да би могла у скорије време да смени Пашињана са власти.

Једно је сигурно, а то је да ће наредих пола године за Јерменију бити изузетно турбулентно.