Свет

35 година "масакра": Шта се заиста догодило на Тјенанмену?

Депеше упућене из америчке амбасаде у Пекингу, које је 2011. објавио "Викиликс", потврђују закаснело признање новинара Би-Би-Сија Џејмса Мајлса да није било покоља на пекиншком тргу
35 година "масакра": Шта се заиста догодило на Тјенанмену?Getty © Peter Turnley

Сваке године западни медији уредно обележавају годишњицу догађаја на пекиншком Тргу Тјенанмен 1989. године када је кинеска армија, како се наводи, убила неодређен број студената и радника, чиме је окончан "продемократски студентски протест" започет два месеца раније.

Како пише "Форин аферс", у јуну 1989. власти у Пекингу су наредиле кинеској војсци да заузме Трг небеског мира, а "крваво чишћење" је за 20 година одгодило реформе и "бацило дугу сенку на односе Кине са Западом."

То је, према овом часопису, био резултат дуготрајног сукоба у Политбироу Кинеске комунистичке партије, који се водио измећу "реформиста" и поборника "тврде линије". "Историја односа Кине и Запада" могла је да буде сасвим другачија. Како закључује аутор чланка, Пекинг је тада закључио да демократија није неопходна Кини и окренуо се аутократији.

Према западним медијима, број студената убијених у Пекингу варира, од неколико стотина или хиљада, све до фантастичних 30.000. Једини проблем са овим и сличним западним интерпретацијама је то што се овај покољ, изгледа, никад није догодио. У питању је један од раних покушаја обојене револуције, који се окончао неуспехом. Али, пођимо редом.

Џејмс Мајлс, новинар Би-Би-Сија, први је, а уједно и једини новинар који је 1989. године известио о "покољу" на Тјенанмену. Ову "вест" су сместа пренели готово сви западни медији, а "масакр на Тргу Тјенмен" је убрзо на Западу постао "непобитна и утврђена чињеница".

Међутим, новинар Мајлс је после тачно 30 година променио причу. Један од разлога је то што се из хотела "Пекинг", одакле је извештавао, уопште не може видети Трг Тјенанмен. Мајлс је признао да је "можда пренео погрешан утисак."

Можда га је било негде другде у Пекингу, додао је, али демонстрантима који су још били на тргу када је стигла војска допуштено је да оду после преговора. Ово је потврдио и амбасадор Чилеа, који је у ноћи између 3. и 4. јуна био на Тргу. "Није било масакра", пренеле су његове речи америчке дипломате у једној од депеша које је објавио "Викиликс".

"Није било масакра на Тјенанмену", признао је касније и новинар Би-Би-Сија, у интервјуу за сам Би-Би-Си 2009. године.

Заправо, како закључује новинар Слободан Рељић, читава прича о "масакру на Тјенанмену је велика западна лаж."

Студент у белој кошуљи

У антикомунистичкој хистерији која је тада завладала на Западу, додаје Рељић, "слободни медији" су током јула 1989. безброј пута емитовали легендарну слику: студента у белој кошуљи и са завежљајем у руци, на сабласно пустом тргу, испред тенкова у колони.

Није се остављало места сумњи да су гусенице следећег момента подмазиване крвљу невиних, који су умирали за "слободу, истину, правду".

И та слика била је гола подвала. Студента нису прегазили тенкови.

Како је приметио Лари Романов, Американац који је деценијама живео у Кини: "Ова лажна прича уткана је у свест западњака већ више од тридесет година, тако да је због огромног емоционалног набоја који овај мит са собом носи немогуће рационално разговарати о Тјенанмену."

Романов је деценијама истраживао догађаје из Пекинга 1989. Његов закључак је недвосмислен: "Тјенанмен је један од раних примера обојених револуција, које су, на крају Хладног рата, ницале као печурке после кише."

Шта се заиста десило у Пекингу 1989

Реконструкција догађаја са Трга Тјенанмен, коју је сачинио Романов, сасвим је другачија од верзије коју су пренели западни медији.

За почетак, "у западним медијима никада није објављено да су се у Пекингу 4. јуна 1989. године десила два одвојена догађаја".

"Први је био студентски протест, он је кулминирао протестом на Тјенанмену, који је након неколико недеља коначно прекинут 4. јуна", каже Романов.

Други је био штрајк радника, који се десио у оближњој четврти: "Група радника се забарикадирала у Муксиду, области у Пекингу која је пет или шест километара удаљена од Тјенанмена."

Романов указује и на трећу, "прилично велику групу", која "никада није јасно идентификована, иако се на фотографијама види да то нису били радници а ни студенти. Чињенице подржавају закључак да су то били (западни) плаћеници".

Кинеска влада је потом упутила неколико аутобуса војника, у пратњи неколико оклопних возила, да рашчисте барикаде. До насиља је дошло када је ова "трећа група" напала ненаоружане војнике.

"Били су добро припремљени, наоружани хиљадама Молотовљевих коктела. Они су запалили десетине аутобуса и неколико оклопних возила. Неки војници су побегли, многи су изгорели", додаје Романов. Од 300-400 убијених, више од половине су били војници.

Ненасилни продемократски протест праћен насиљем

За то постоје и неоспорни докази: документовани извештаји и фотографије мртвих и спаљених војника. Осим тога, "једна група насилника успела је да преузме оклопни транспортер који је потом возила улицама пуцајући из митраљеза".

Влада је на то одговорила слањем наоружаних војника.

О размерама побуне сведоче следећи подаци: "У побуни је изгорело или оштећено преко 1.280 возила, укључујући преко 1.000 војних камиона, више од 60 оклопних аутомобила, преко 30 полицијских аутомобила, 120 јавних аутобуса и тролејбуса..."

Током контранапада кинеске армије, неки изгредници су убијени, додаје Романов, неки су погођени залуталим мецима, а неки су убили наоружани разбојници. Све у свему, тада је рањено више од 3.000 цивила, преко 200 је убијено, укључујући и 36 студената.

Романов је касније разговарао са "око 2.500 руководилаца средњег и високог нивоа, који су били студенти током тог периода и укључени у студентски покрет на Тргу Тјенанмен".

"Осим што потврђују ова запажања и закључке, њихови коментари и сведочења указују да сама идеја о обрачуну са владом није потекла од њих, већ да им је сугерисана споља", каже Романов.

Романов додаје да су "владини званичници неколико недеља разговарали са студентима и одредили рок за евакуацију са Трга – 4. јун".

"По свему судећи, није било анимозитета између ученика и војника", истиче он.

Коначно, студенте су убедили да напусте трг увече, 3. јуна, а остатак се мирно разишао следећег јутра. "Тенкови и булдожери су осванули на Тргу тек ујутро 4. јуна, уклањајући шаторе и смеће. Студената више није било на тргу, а приликом чишћења трга није било жртава", додаје.

Ко је заиста усмеравао протесте на Тјенанмену

Ко је онда "споља" студентима "сугерисао" да се обрачунају са кинеском комунистичком владом?

Можда је студентски покрет из касних 80-тих настао спонтано, сматра Романов, "али постоји обиље доказа да су покрет убрзо преузеле агенције америчке владе, и то много пре него што су се студенти окупили на Тјенанмену".

Романов додаје да није спорно "да је вође кинеског студентског покрета у Хонг Конгу обучавао пуковник Роберт Хелви, официр Одбрамбене обавештајне агенције из Пентагона, који је провео 30 година подстичући револуције широм Азије у име војске и ЦИА".

Име америчког пуковника Хелвија добро је познато и у Србији, јер је он руководио превратом који је 5. октобра у Београду извео "Отпор".

"Глас Америке" је тада, у време студентске побуне у Пекингу, емитовао 24 сата дневно из Хонгконга и "давао студентима провокативне савете о тактици и стратегији побуне".

Један од учесника побуне је касније записао: "Тачно је да је студентским покретом неко манипулисао. Студенти нису имали ништа осим емоција и веома површног познавања политике."

Други бивши студент је био још непосреднији: "Студенти су слушали програм 'Гласа Америке', као да само они знају шта се дешава. Тек много касније сам схватио колико сам тада био глуп..."

Према званичним кинеским извештајима, Американци су "управљали студентским вођама, кршећи декрете о ванредном стању, који су били на снази у појединим деловима Пекинга. Џон Помфрет био је дописник АП у Пекингу и важан информативни канал за коловође, а Алан Песин, дописник 'Гласа Америке', ширио је лажне гласине и охрабривао насилне протесте".

Један од тих студентских вођа била је Чај Линг, која је 28. маја 1989. дала интервју америчком новинару Филипу Канингему.

На питање Канингема, да ли ће и сама остати на Тргу, Чај Линг је одговорила да неће. Зашто? "Зато што желим да живим. Верујем да други морају да наставе посао који сам ја започела. И, за крај, могу да им кажем – ви, Кинези, нисте вредни моје жртве!", рекла је тада.

Реплика "Богиње слободе" са улаза у њујоршку луку

Чај Линг је после 4. јуна побегла у Америку, где је награђена уносним местом, у консултантској фирми "Бејн енд компани".

У САД је прешла у хришћанство.

Што се тиче америчке стратегије, уочава Романов, она је била очигледна: "Амерички план је био да подстакне кинеску владу да употреби силу против студената, што је требало да изазове револуцију у боји, чији је циљ био свргавање владе и колапс Кине."

Овај план није успео у Кини, али је успео у Совјетском Савезу, у Чехословачкој, у Југославији… 

Како показује извештај од 2. јуна 1989, упућен тадашњем државном секретару Џејмсу Бејкеру, на Тјенамену је била подигнута и "богиња демократије", дословна реплика Кипа слободе са улаза у њујоршку луку. У депеши се изражава очекивање да ће подизање статуе од папира "разљутити кинеске лидере и подстаћи крвопролиће".

image