На Западу су у стању да преокрену разне па и еколошке теме у своју корист, тако да изгледају потпуно другачије него што заиста јесу, пише руски геополитичар Леонид Савин за сајт "Геополитика".
Изузетак није ни популарна тема заштите животне средине, која је тотално политизована и која Запад користи на разним међународним форумима у складу са сопственим интересима.
Ирак је, на пример, познат по томе што се у овој земљи спаљује гас који се ослобађа приликом отварања нафтних поља. Многи су у Ираку због тога тужили "Бритиш петролеум" (БП), али без ефекта.
У Ираку, људи који живе у близини таквих места су посебно угрожени, јер се приликом спаљивања ослобађа угљен диоксид, метан и црна чађ. Једна од последица је леукемија.
Иако би, по ирачким законима, рафинерије требало да буду удаљене најмање 10 километара од стамбених насеља, у пракси је то растојање обично само два километра.
Западне компаније играју важну улогу у томе. БП се позиционира као еколошки оријентисана компанија, али чињенице говоре да није тако.
Несклад између лепих речи и прљавих дела
Друга ствар која открива двоструке стандарде Запада је тржиште електронске опреме, која производи велику количину отпада.
Године 2019, ова индустрија је створила 53,6 милиона тона отпада, у чему су предњачиле Норвешка, Исланд, Данска, Британија и САД.
Према подацима УН, почетком 2024. године стопа производње електронског отпада била је пет пута већа од оне која се званично рециклира, али главни токови овог "смећа" нису документовани.
Ово није само питање трговине, већ и еколошке правде, пошто, по правилу, економски развијене земље шаљу електронски отпад у земље у развоју.
Пример за то је Гана, у којој се незванично прерађује 95 одсто, углавном због ниске цене. Три најбоља партнера Гане у томе су САД, Британија и Кина.
Након сортирања, електронски отпад пролази кроз различите процесе, као што су спаљивање и демонтажа.
Реч је о полукриминалном свету, у коме се нимало не поштују еколошки стандарди ни људска права, укључујући и дечји рад, о чему Запад иначе воли да говори. Британија је на овој листи, заједно са САД.
У индустрији складиштења података, уређаји се физички уништавају на сваких три до пет година, наводно како би се обезбедила поверљивост података. То значи да је већина од 11 милиона сервера произведених широм света у 2017. већ 2022. повучена из употребе.
Главне компаније у овој индустрији су амерички "Амазон", "Гугл", "Мајкрософт", "Оракл" и ИБМ.
Међу земље са развијеном електронском индустријом спада и Кина. Али Кина у провинцији Гуангдонг има сопствену електронску депонију. Слично место постоји у Хонг Конгу. Осим тога, у Кини се не говори о еколошким стандардима као што се то чини на Западу.
Тотално лицемерје западних земаља види се и на примеру Немачке. У извештају из априла 2024. наводи се да је Немачка током 2022. произвела 44 одсто угља у ЕУ. Емисије метана из рудника угља у Немачкој могле би да буду 28 до 220 пута веће од званичних података.
Сада Немачка увози угаљ из Колумбије, зато што је глупо одлучила да следи налог из Вашинтгона и не купује руски угаљ. И овде постоји несклад између лепих речи и прљавих дела.
Истовремено, све зелене странке и корпорације на Западу уче друге земље шта треба да раде у области екологије и намећу политичке одлуке, иза којих увек стоји њихов сопствени економски интерес.