Свет
Италијански медиј: Слепа ароганција Вашингтона који затвара очи пред променама у свету
До сада је Запад претендовао да представља читаву међународну заједницу и да само он има право да намеће правила, које ће после прекршити по својој вољи, али реалност је сасвим другачија, закључује италијански писац Андреа Марћиљано
Свуда у свету сезона је великих маневара, политичких, економских, али пре свега стратешких и војних, пише италијански писац и есејиста Андреа Марћиљано за портал "Електомагацине".
Ове "маневре" можемо назвати и трећим или четвртим светским ратом.
Управо се о томе данас ради. Данас присуствујемо асиметричном или хибридном рату, који има много дефиниција, али оно што је важно јесте да је у овом сукобу неутралност, остајање по страни, луксуз који себи можда могу да приуште Костарика и Монако. Али, само можда, наводи се у тексту.
Већина земаља у свету заузима страну у овом сукобу. Велике и мале земље се окупљају, у систему променљиве географије. Савезништва више нису стабилна, јер они који су били савезници у једном сукобу могу постати непријатељи у другом.
То је, пре свега, дипломатски рат. Дипломатско ткање политичких и економских веза може ојачати безбедносну позицију неке земље у случају директног војног сукоба. Насупрот томе, одсуство ових веза може значити и опасну изолацију, која је, готово увек, упозорење на предстојећи пораз.
Покушајмо да ствари сагледамо без предрасуда и без партизанског фанатизма. Што се тиче великих дипломатских маневара, Вашингтон и цео Колективни запад полако губе своје позиције, док његови главни глобални ривали, Русија и Кина сваким даном све више добијају.
Запад изолује самог себе
У Африци, у Сахелу, Французи су изгубили контролу над бившим колонијалним царством. Покушај Вашингтона да од Париза преотме контролу над овим стратешким подручјем, и економски и геополитички, показао се као потпуно промашен.
Нигер, Буркина Фасо и Мали су управо ушли у руску орбиту, а и Чад је закорачио истим путем. У Сенегалу се појавио нови председник, непријатељски расположен и према Французима и Американцима. И Конго се дипломатски приближио Кремљу.
Штавише, широм онога што се раније звало "црним континентом", Пекинг је тај који диктира правила игре користећи инструмент "меког" продора, без оружаних сукоба. Пекинг то успева путем економске сарадње, од које све укључене стране имају користи, следећи доктрину Си Ђинпинга.
И у Азији се убрзано одвија стварање нове равнотеже. Дивови у настајању, попут Индонезије, са забринутошћу посматрају растуће тензије између Вашингтона и Пекинга, покушавајући да задрже виталне везе са Кином.
С друге стране, Русија интензивира односе са земљама у региону за које се традиционално сматра да су у орбити Вашингтона. Изузетно значајне су изјаве Путина о добрим односима са Сеулом, за које каже да "нису постали плен глупе русофобије."
Позиција Индије је још значајнија. Моди је замерио Вашингтону због покушаја да га примора да прекине економске везе са Техераном. Одговор Њу Делхија на америчку претњу економским санкцијама изгледао је изузетно оштар.
У ствари, Москва и Пекинг, које сада можемо сматрати заједничким фронтом, имају два изузетно еластична и веома ефикасна инструмента дипломатије и међународних односа.
Чувени БРИКС сада доживљава процват, јер ствара нову мрежу економских односа. Москва и Пекинг могу да се сада једино смеју санкцијама којима им свакодневно прети Колективни запад.
А ту је и Шангајска организација за сарадњу. Ова организација коју предводи Кина, као што је показао недавни самит у Астани, заузела је уз Русију одлучујућу позицију у тренутном међународном сценарију.
Вашингтон на ове инструменте својих ривала одговара слепом ароганцијом. Ароганција је тим више упадљива јер су декларације са политичких самита у Бриселу "луде" и импровизоване.
До сада је Запад претендовао да представља читаву "међународну заједницу" и да само он има право да намеће правила, које ће после прекршити по својој вољи. Али реалност је, закључује Марћиљано, сасвим другачија.
Зато Запад постаје све изолованији и све више опкољен.
