Рат има своја, дефинисана и веома прецизна правила, ма колико то чудно звучало пацифистима, а та правила сви морају да поштују, пише италијански писац и есејиста Андреа Марћиљано за портал "Електомагацине".
Овде није реч о Женевској конвенцији, која је игнорисана одмах након што је потписана, нити је реч о америчким "правилима ангажовања", која нису ништа друго него дефиниције специфичности ратних мисија и операција.
Насупрот њима, постоје правила рата, стара колико и човечанство, а можемо их пронаћи већ у Хомеровој "Илијади".
Ова правила не предвиђају казне за оне који их не поштују, нити увођење санкција или ембарга. Њихово непоштовање изазива презир и срамоту. Тако је барем било у јучерашњем свету.
Данас је, међутим, све другачије. Све се, чак и за време рата, заснива на економској рачуници. Ниједно друго правило више није на снази. Данас се не плашимо срамоте, јер не постоји осећање части.
Част је данас застарела реч, која изазива иронију или сарказам. Управо част је омогућавала да рат има своја правила, како не се би претворио у нешто зверско. Али чак и животиње имају своја правила.
Да су на Западу знали за осећање части, то би спречио да се споразуми из Минска поцепају, а рат у Украјини био би избегнут.
Сви знамо да су споразуми из Минска служили једино да Запад купи време, да се "превари Москва" и да се "наоружа Кијев". То није рекао руски председник Путин, већ су се тиме хвалили сами западни лидери.
Сада неки западни државници захтевају да се Зеленском да оружје дугог домета, да се Кијеву омогући да изврши ударе дубоко на руску територију. Зар то неће испровоцирати Кремљ на свеопшти, нуклеарни рат?
Раније је Запад користио терористе, у Москви и у Ирану. Дугинова ћерка је убијена у експлозији ауто-бомбе. Генерал Сулејмани је елиминисан дроном убицом. Све је то учињено без објаве рата и без поштовања било каквих правила.
Терориста, "партизан", према дефиницији немачког теоретичара Карла Шмита, није војник. Он не поштује неписана правила рата. Али држава не може и не сме да користи такве методе. У питању је сам кредибилитет државе. Рат се данас већ претворио у смрт и уништење без граница.
Назвати ову појаву "зверском" је потцењивање звери. Ако желимо да "други", непријатељ поштује правила, то прво морамо да урадимо сами.
Само под тим условом рат се не своди на слепо уништење непријатеља и онда је могуће да се за спор нађе политичко решење.
Окорели пацифисти су у заблуди. Рат је, хтели ми то или не, део историје и људске природе. Мир и рат су као рад срца, као систола и дијастола. Не постоје једно без другог.
Стари пруски генерал Клаузевиц је записао да је рат наставак политике другим средствима, закључује италијански писац, али данас многи људи на Колективном западу више и не знају ко је Клаузевиц.