Политичарка неофашистичких корена: Ђорђа Мелони, енигма нашег времена

Да ли је премијерка Италије Ђорђа Мелони предност или претња када је реч о економској стабилности и "суштинским вредностима демократије", пита се колумниста "Блумберга".

Њена партија, Браћа Италије, има неофашистичке корене, али се "политичка енигма нашег времена, одавно се преселила ка угледном центру. На функцији се показала спретном и опрезном, често се понашајући мање као ултрадесничарски популиста, а више као конзервативац старе школе.

Очигледно је да је Мелонијева веома способан политичар, са изузетном репутацијом налик Трамповој за вођење детаљних белешки и читање извештаја. 

"Дојахала" је на власт на таласу културних ратова, попуњавајући вакуум док су се прво традиционалне центристичке странке, а затим левичарски популистички покрет Пет звездица борили да донесу решења за најхитнија питања Италије: како обновити економски раст и како се позабавити изазовом пада наталитета и растуће миграције.

Мелонијева је своје време на функцији почела уверавајући друге лидере ЕУ да неће бити реметилачки фактор попут Виктора Орбана. Чак је донела и торту на свој први самит.

На задовољство Запада извукла је Италију из кинеске иницијативе "Појас и пут" и подржава Украјину, толико да је искористила председавање самитом Г7 да постигне договор о коришћењу замрзнуте руске имовине за финансирање Кијева.

Да ли ће Мелонијева наставити да гради "неопопулистички" модел организовање европске крајње деснице остаје да се види, наводи Марк Чемпион из "Блумберга".

За сада је јасно да је она схватила да Италија, својом географијом, дугом и стагнирајућом економијом, нема рационалну алтернативу финансирању ЕУ и колективној безбедности.

Мелонијева је недавно искључила Орбана из фракције Европског парламента којој припадају Браћа Италије – Европски конзервативци и реформисти. Дакле, у теорији, крајња десница сада има два потенцијална лидера и стилове за избор.

Подједнако је јасно, на основу њених бесних реакција на разговоре о највишим пословима у ЕУ, да она очекује да заузврат буде третирана као играч на врху табеле.

Са друге стране, њена влада је већ оптужена за задирање у медијске слободе. Она такође покушава да исфорсира уставне промене на основу којих би премијер био директно биран, а његова странка би имала 55 одсто места у парламенту. Италијанској демократској машинерији потребна је реформа, али ово је узнемирујући предлог који би консолидовао власт у рукама једне особе, што Мелонијева без сумње намерава да буде.

Чини се да њена срећа у економији такође на измаку, са трошковима сервисирања дуга у порасту.

Мелонијева никада неће бити Путин и Ердоган, као што Италија никада неће бити Русија или Турска. Ипак, могла би да се промени на начине који би били штетни за Европу, закључује се у тексту.