Једини начин да се оконча сукоб Русије и Запада јесте да се суштински преиспитају принципи на којима се заснива европска безбедност, сматра руски аналитичар Фјодор Лукјанов.
Историја односа Русије и НАТО, како подсећа, веома је богата и интересантна и у протеклих 30 година имала је своје успоне и падове. Аутор посебан значај придаје чињеници да је тадашњи руски министар спољних послова Андреј Козирјев 22. јуна 1994. године у Бриселу потписао приступање НАТО програму "Партнерство за мир".
Ово је означило успостављање званичних односа између РФ и блока предвођеног САД, будући да су пре тога СССР и НАТО политички дијалог водили само у оквиру Савета за сарадњу Алијансе, који је успостављен неколико дана пре распада Совјетског Савеза.
Лукјанов наводи и да бројни стручњаци често говоре о постојању пропуштених прилика између две стране, али он наводи да "никада није постојала права шанса да се успостави истинско партнерство између Русије и НАТО-а".
Наиме, програм "Партнерство за мир" првобитно је служио двоструком циљу: био је алтернатива чланству у НАТО-у, али и припремни корак за приступање организацији (барем за неке земље). Када је програм покренут, коначна одлука о проширењу НАТО-а још није била донета. Дебата у Вашингтону се наставила, па се временом све више ишло ка ширењу утицаја блока.
Истовремено, Русија се противила тој идеји, међутим у томе није била конзистентна. Тако је Козирјев упозоравао о последицама ширења, али је истовремено понављао да НАТО није непријатељ Русије.
Сличне поступке је правио и тадашњи председник РФ Борис Јељцин који је одвраћао западне лидере од ширења на исток, али је истовремено рекао пољском председнику Леху Валенси да Москва није против приступања Варшаве у НАТО.
Стога је, према мишљењу руског аналитичара, програм "Партнерство за мир" тада изгледао као добар компромис. Међутим, две године касније НАТО је коначно донео одлуку да ће примити прву групу бивших комунистичких земаља.
Ароганција, еуфорија и лицемерје Запада
Како наводи Лукјанов, тренутно у Русији преовладава став да су, након распада СССР-а, САД и њихови савезници кренули на курс војног и политичког преузимања бивше совјетске сфере утицаја, а да је НАТО постао главни инструмент у постизању тога.
Иако се то на крају догодило, почетна мотивација можда није била баш таква. Лак и неочекиван успех Запада у Хладном рату створио је осећај безусловне победе – политичког и економског успеха, а што је најважније и моралног.
Због тога је Запад сматрао да, као победничка страна, има право да одређује структуру Европе и тачно је знао како да то уради. Ово није био само приказ свесне ароганције, већ и радосне еуфорије. Чинило се да ће од сада ствари увек бити такве какве јесу.
Концепт усвојен на крају Хладног рата гласио је да НАТО обезбеђује европску безбедност, а већи НАТО значи безбеднији континент. Као први корак ка томе, сви (укључујући Москву) су се сложили да уједињена Немачка остане чланица блока уместо да добије неутрални статус, као што су неки раније предлагали.
Даље, подразумевало се да свака земља има право да бира да ли ће се придружити било ком савезу или не. Теоретски, то је оно што суверенитет подразумева, али у пракси, геополитички однос снага је увек наметао ограничења која су приморавала савезе да размотре реакцију земаља које нису чланице.
Међутим, тријумфализам који је завладао на Западу после Хладног рата значајно је смањио спремност да се такве реакције узму у обзир. Другим речима, НАТО се осећао као да може било шта, те да никакав одговор неће уследити.
Према мишљењу Лукјанова, ситуација би се можда драстично променила да је Русија размотрила могућност приступања НАТО-у, као и да је сама Алијанса узела у обзир такав сценарио. Ипак, ступање Русије у савез једноставно није било могуће, будући да је РФ, чак и када је била најслабија, и даље важила за једну од најмоћнијих војних сила која је поседовала највећи нуклеарни арсенал.
Хипотетички посматрано, улазак такве државе у НАТО значио би појаву друге силе унутар савеза која би била у рангу са САД, због чега јој се не би повиновала на исти начин као други савезници. То би довело до промене саме суштине организације и принципа атлантизма (због географске локације Русије).
Руски аналитичар сматра да за овакав сценарио нико није био спреман, јер суштинска трансформација Алијансе никада није била на дневном реду.
Реакција Русије и покушаји да се спречи ширење НАТО
Ширење НАТО-а, које је почело да се дешава као по аутоматизму, потискивало је Русију све даље на исток. Покушаји Москве да обуздају овај процес - најпре кроз учешће у заједничким институцијама попут Савета НАТО-Русија 2002, а потом и директним противљењем које је почело након Путиновог говора у Минхену 2007, није дало жељене резултате.
Такође, уз првобитно инсистирање Запада да је постојање НАТО безбедност само по себи, покренут је и наратив да Москва нема право да поставља услове и да мора да следи правила која су поставили јачи и већи, односно "успешна западна заједница". Тако се ЕУ на крају умешала у актуелни рат у Украјини.
Лукјанов се стога пита ли су односи између НАТО-а и Русије уопште могли да се развијају на другачији начин?
Запад сматра да је упорност Русије, која је наставила да НАТО сматра претњом својој безбедности, довела до актуелне војне кризе. Међутим, чак и под претпоставком да је то истина, брзина и лакоћа којом се НАТО вратио конфронтацији са Русијом показује да је све време био спреман за то.
Руски меморандум из децембра 2021. и војна операција у Украјини 2022. осмишљени су да ставе тачку на идеју ширења НАТО-а као јединог средства за осигурање европске безбедности. Две и по године касније видимо да су размере сукоба премашиле сва очекивања.
Судећи по изјавама Москве, конфронтација се може окончати тек када се суштински преиспитају принципи на којима се заснива европска безбедност, пише Лукјанов.
Ово није територијални сукоб, већ сукоб који може престати тек када НАТО одустане од свог главног циља и функције, али за сада нема компромиса на видику. Запад није вољан да преиспита резултате Хладног рата , а руска страна није спремна да се повуче без овог уверавања.
Тридесет година након потписивања програма "Партнерство за мир", између Русије и НАТО-а још нема партнерства ни мира, а не постоји ни јасно разумевање зашто две стране нису успеле да то постигну.