Шестог децембра 1942. у Грифену у Аустрији рођен је писац и нобеловац Петер Хандке. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену. После потуцања од Диселдорфа, преко Берлина, Париза и САД, скрасио се у Шавилу у Француској, где и данас живи. Одувек је волео да хода, тако да је на многа путовања ишао пешке, од места до места.
Хандке је, без сумње, талентована и контроверзна личност, која је увек привлачила пажњу јавности. Када је 2019. добио Нобелову награду за књижевност, избио је скандал јер је један део културне јавности одбио да прихвати одлуку Шведске академије. Филозоф Славој Жижек је тада за "Гардијан" рекао: "Награда је припала човеку који брани ратне злочине." Награда му је ипак додељена на свечаности 10. децембра 2019. године.
Први Хандкеов роман је "Стршљенови" (1965), када писац прекида студије да би се "потпуно посветио писању."
Аутор је стотињак књига. Поред романа, кратких прича, есеја и драма, познат је и по сарадњи са редитељем Вимом Вендерсом, са којим је снимио неколико филмова, попут "Неба над Берлином", "Лажног покрета" и "Леворуке жене".
Језик великих књига
Према његовим речима, кључ за дела му је језик. Према критичарима који му нису били наклоњени, у књигама му недостаје заплет, интрига и сл. У интервјуу у"Њујорк тајмсу", писац је на то одговорио својим критичарима: "Не волим интриге. Језик је језик, довољан је себи и није потребан за изражавање мишљења. Језик постоји да би био језик великих књига."
Са свега 24 године жестоко је критиковао немачку књижевност због "дескриптивне импотенције". Став да је у центру његове приповедачке уметности сам језик, доводи га до сукоба са неким од универзално признатих ауторитета немачке књижевности - са "Групом 47", којој је и сам припадао. Писац је дао радикалне изјаве о делу Гинтера Граса, као и Томаса Мана и Франца Кафке, називајући рад ових аутора "смећем" и "експериментима".
У једном од скорашњих интервјуа, писац признаје да је од младости сањао о Нобеловој награди, али да због скандала који су избијали због његових ставова није веровао да ће је икад добити.
Није требало дуго да чека на одговор опонената. Новинари, филозофи, утицајне јавне личности и саме колеге писци покрећу харангу на Хандкеа и називају га "идеолошким чудовиштем". Нобелова комисија је то негирала. Писац је, према наводима комисије, ову престижну награду добио "за владање уметничким језиком, чија је лепота очигледна". Прво објављено дело Петера Хандкеа након добијања Нобелове награде био је роман "Други мач", а ово је била "убедљива победа писца над онима који су довели у питање одлуку Шведске академије".
Након тога, Хандке је преко ноћи прогнан из "глобалне интелектуалне заједнице у екскомуникацију", у којој се налази све до данас.
Иза огледала, у земљи "агресора"
Хандке је одавно везан пријатељством са Србима и Србијом. Године 1996. године, немачки лист "Зидојче цајтунг" објавио је Хандкеове белешке настале током путовања у бившу Југославију, у којима је писац изразио "сумњу у српску кривицу" за убиство неколико хиљада босанских муслимана у лето 1995. код Сребренице. У жестоко оспораваној књизи "Правда за Србију" Хандке се залаже за другачији приступ западних месија, који су теми рата приступали одвише једнострано, сваљујући кривицу само на једну, српску страну.
Заправо, намера писца није била да "заузима страну" у ратовима у бившој Југославији. То је приступ који писац назива "јефтиним журнализмом". Он је само хтео да "завири иза огледала": "Нешто ме је вукло да завирим иза огледала; терало ме да отпутујем у ту, сваким чланком, сваким коментаром, сваком анализом непознатију и све достојнију земљу Србију. И ако неко сада каже: `Аха, просрпски!` или `Аха, југофил!` - тај боље да даље не чита."
Ратови су, наводи писац у есеју, разлог због којег је хтео да путује у Србију: "Нешто ме је терало да видим ту земљу која ми је од свих југословенских република била најмање позната, а притом, можда управо због вести и мишљења о њој, и најпривлачнија, а с обзиром на чудне приче које су се о њој шириле и најинтересантнија. Све слике и извештаји током последње четири године стизали су, као што се зна, с једне стране фронтова или граница, а ако би ту и тамо допирали с друге стране, изгледали су ми, временом све више као пуки одрази уобичајених наслова - а ни у ком случају каосведочанство."
Хандке је једноставно путовао по Србији и бележио. Бележио је сведочења људи. После "Правде за Србију" следила су и друга дела са сличном, "српском" тематиком.
Забранити читаве народе
У првим данима априла 1999. године, на почетку бомбардовања СР Југославије, Хандке је отпутовао у Србију, у знак протеста вратио је Бихнерову награду, и иступио из Католичке цркве.
Од немачког министра Рудолфа Шарпинга, Хандке је захтевао да му врати све његове књиге.
Уосталом, изгледа да је својим текстовима о Србима, Србији и Југославији писац отворио знатно већу и крупнију тему. "Хандкеови есеји о Србији су међу најтемељнијим и најсадржајнијим критикама медија писаним посљедњих година. Србија је за њега метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о `дереализацији света`".
Још и више, то је тема екскомуникације читавог једног народа и његове културе из Европе и уопште са Запада. Најпре су у западним медијима Срби оглашени за "убице" и "монструме", а српска култура за "геноцидну", данас се то исто чини са Русима и руском културом. Ко је 1991. могао да предвиди да ће "културна Европа" 2022. забрањивати Достојевског на универзитетима и да ће је вређати чак и руска салата?
Петер Хандке изабран је 1. новембра 2012. године за иностраног члана Српске академије наука и уметности, а Повеља о чланству му је уручена 9. априла 2013.
Добио је 29. маја 2013. године посебну плакету 50. "Дисовог пролећа" и том приликом превео песму "Можда спава" на немачки језик, а рукопис поклонио Градској библиотеци у Чачку.
У фебруару 2020. године, на сцени театра КПГТ у Београду постављена су Хандкеова дјела "Велики пад" и "Дон Хуан" у режији Љубише Ристића.