Светски лидери обележиће следеће недеље у Вашингтону 75. годишњицу Северноатлантског савеза. Ова прилика ће несумњиво представљати бескрајна размишљања о успесима НАТО-а у протеклих три четвртине века, а више од једног учесника сигурно ће тврдити да је НАТО неопходан и говорити о свим добрим стварима које ће алијанса постићи у наредних 75 година, наводи се у колумни професора међународних односа на Макалестер колеџу и сарадника Института за мир и дипломатију Ендруа Латама објављеној у "Хилу".
Међутим, како се истиче, иако је НАТО остварио своје почетне циљеве (држање Руса подаље, Немаца доле, а Американаца уз себе), у постизању тих почетних циљева посејао је семе свог будућег пада.
Совјетска претња, која је служила као уједињујућа снага за Алијансу, одавно је окончана, наводи се даље у тексту. Европски и канадски чланови НАТО-а, будући да су били у тиму који је "победио" у Хладном рату, изгубили су велики део своје решености да одрже снажне војне капацитете.
Уз то, успех у "обуздавању Немаца" имао је непредвиђене последице. Демилитаризована Немачка је била од суштинског значаја за спречавање поновне немачке претње у Европи после Другог светског рата. Међутим, то је такође значило да се једна од највећих европских сила ефективно разоружала.
Од краја Хладног рата, чланство Немачке у НАТО-у дало јој је мало подстицаја да троши на одбрану. Овај недостатак снажних војних способности кључне силе створио је јаз у укупном одбрамбеном ставу европског НАТО-а, који је постао очигледан након сукоба у Украјини.
Коначно, стратегија "држања Американаца уз себе" довела је до тога да САД преузимају несразмеран део финансијског и војног терета НАТО-а. Иако су САД историјски биле спремне да играју ову улогу, пораст нових глобалних изазова може довести до преиспитивања њених безбедносних приоритета. Стална неравнотежа у подели терета дуго је затезала односе између САД и њених европских савезника и прети да поткопа америчку посвећеност НАТО-у.
Распадом СССР-а 1991, НАТО се прилагодио новој реалности такозваног "униполарног тренутка". Одсуство већег конкурента омогућило је САД да задрже своју доминантну позицију унутар Алијансе, а НАТО се претворио у инструмент америчког примата.
Али униполарни моменат је дефинитивно прошао и ушли смо у нову геополитичку еру која је суштински дефинисана мултиполарношћу, истиче се у тексту. Како се додаје, успон Кине, Русије која се поново диже, све снажније Индије и других регионалних сила створило је сложеније, хаотичније и конкурентније безбедносно окружење, како се наводи.
Ето проблема за НАТО и његове навијаче: прилагођавање Алијансе новој мултиполарној стварности вероватно ће се показати немогућим, а свакако не вреди улагања времена, новца и енергије које би то захтевало, напомиње се у тексту.
"Ригидни процес доношења одлука у НАТО-у заснован на консензусу, дизајниран за свет са јединственом претњом, није погодан за убрзано, динамично окружење мултиполарног света. Пораст нових сила са супротстављеним интересима отежава постизање консензуса о низу безбедносних питања. Фокус на колективну одбрану од једног противника више не одражава различите претње са којима се Алијанса суочава".
Закључује се да је потребан је динамичнији приступ какав нуде, за разлику од окошталих структура формалних алијанси, флексибилнија партнерства по специфичним питањима попут АУКУС-а, Квад-а и разних регионалних безбедносних организација.
Питање за САД и њихове европске савезнике није да ли се НАТО може спасити, већ да ли треба да се спасава, закључује се у тексту.