Салман Ружди: Између Новака Ђоковића и Гојка Ћетојевића

Могуће је замислити дијалог купца и продавца у књижари где први пита да ли имају књигу "Нож", а да продавац одговара питањем: од Салмана Руждија или од Вука Драшковића? За Драшковића Ружди изгледа није чуо, али један Србин се ипак помиње у његовом „Ножу“, а разлог је бизаран
Салман Ружди: Између Новака Ђоковића и Гојка ЋетојевићаGetty © Thomas Lohnes

Има та дигитална глобализација понекад својих чари. Шеснаестог априла, на дан кад је у Великој Британији и Америци објављена нова књига Салмана Руждија "Нож" (односно Knife), пазарио сам електронско издање, не очекујући заправо да га јако брзо прочитам, али, ето, нисам могао да одолим прилици "шопинга".

Отворио сам дигитални фајл онако како отварамо тек купљену "папирну књигу", да прелетим погледом насумице по страницама, да прочитам прве редове, да је мало "омиришем". И мада сам у том тренутку имао неколико књига у различитим фазама "читалачког прогреса", ова ме брзо увукла у себе и прочитао сам је скоро из цуга, односно у три-четири читалачке "сесије" 16. и 17. априла. Не треба сметнути са ума ни да је ово једна од најкраћих Руждијевих књига, односно да у папирном издању има тек 224 стране.

Како знате или барем претпостављате, реч је о аутобиографској књизи која се бави покушајем атентата на Салмана Руждија који се десио 12. августа 2002. Двадесетчетворогодишњи нападач је седамдесетпетогодишњег писца ранио ножем чак петнаест пута, практично по читавом телу: у око, у врат, у прса, у стомак, у руку и у бедро. И мада је изгубио много крви, лебдећи неко време између живота и смрти, Ружди је остао жив.

Неке последице су, међутим, неповратне: изгубио је једно око, као и пуну функционалност једне руке. Суштински, "Нож" је мање књига о атентату, а више о опоравку. Кроз књигу писац нам описује како је поново "нашао себе" након трауме. Понешто перформативно, као коначни доказ "превладане трауме" појављује се управо књига о трауми и њеном превладању.

Победа живота над смрћу

Ружди је вешт и искусан писац. Књига се чита брзо и лако. Он зна да је читаоцу драже да му аутор у аутобиографском тексту говори о својим слабостима, него о својој снази. Он од себе не прави хероја, али хероје прави од својих ближњих. То су понајпре његова актуелна супруга, његови синови, сестра и пријатељи (првенствено онај с којим је делио бину у тренутку напада, а који се иако ненаоружан супротставио нападачу) те напослетку, али нипошто најмање важно, бројни здравствени радници који су му, без претеривања, спасили живот. Без пренемагања описује физичке и психичке тегобе које су пратиле његов опоравак, не крије бес и презир које осећа према нападачу којему иначе нигде у књизи не наводи уопште име и презиме, свестан ваљда да би тако од њега правио Херострата.

Књига је фокусирана на неких тринаест месеци после напада, али флешбекови нас воде назад све до Руждијевог детињства. Осим непосредне животне опасности и здравствене трауме коју је преживео, цела ствар га нервира и због чињенице да га је вратила у време за које је мислио да је у његовом животу заувек прошло, време првих десетак година након Хомеинијеве фатве кад ни једног јединог дана није могао да води иоле нормалан живот.

Иако замишљена као скоро метафизичка прича о победи живота над смрћу, иако такође у неким псеудоесејистичким пасажима, Ружди "филозофира" о религији и историји уметности, "Нож" је на једном нивоу и каталог актуелних трачева из високих књижевних кругова. Ко с ким седи и где, ко је болестан и каква му је дијагноза, ко је све од писаца из неког ширег Руждијевог кружока имао корону, свега тога има у овој књизи јер је ваљда и морало бити, пошто је хтео да пише (и) о свом свакодневном животу након изласка из болнице, а то је његов свакодневни живот.

Сличност је у оку посматрача

Како то бива у мемоарским књигама писаца, често су у "Ножу" најзанимљивије литерарне асоцијације. Пошто је сам Ружди, је ли, нападнут ножем, а не, примера ради, пиштољем, он се бави ножем као мотивом у важним књигама или биографијама великих писаца. Кад је о књигама реч, најдуже се задржава на фамозном крају "Процеса", кад Јозефа К. закољу "као пса". Што се тиче литерарних биографија, најзанимљивији је детаљ из Париза тридесетих година прошлог века кад је Семјуела Бекета, који у то време има само једну објављену књигу, док се враћао из биоскопа, покушао опљачкати некакав сводник наоружан ножем. Пошто је Бекет покушао да се одбрани, овај га је ранио ножем и замало убио. Ипак, Бекет се појавио на суђењу желећи да се суочи са својим нападачем. У сличном случају, Ружди је, међутим, много амбивалентнији, ближи ипак избору да свог нападача, ако не мора, не види више никад.

Руждијев српски издавач је обично ажуран и брз са преводима његових нових књига. Реално је, дакле, да се Руждијев "Нож" колико ове године појави у нашим књижарама у преводу на српски. Могуће је, дакле, замислити дијалог купца и продавца у књижари где први пита да ли имају књигу "Нож", а да продавац одговара питањем: од Салмана Руждија или од Вука Драшковића? За Драшковића Ружди изгледа није чуо, али један Србин се ипак помиње у његовом "Ножу". Ради се о Новаку Ђоковићу, а разлог је бизаран. Руждијев несуђени убица њега физички "благо подсећа на тенисера Новака Ђоковића". Сличност је заиста често у оку посматрача.

И још је један детаљ индикативан. Некад загриженом "твитерашу", Руждију се токсичност ове мреже од‌једанпут толико згадила да је апликацију избрисао са свог мобилног телефона.

Док је још активно "твитовао", неколицина српских твитерашких шаљивџија навукла га је на фору да поверује у реалну егзистенцију највећег српског хуманистичког интелектуалца у паралелном онлајн универзуму – легендарног Гојка Ћетојевића те да покуша да га исмева. Ускоро можда и сазнамо шта Ћетојевић мисли о Руждијевој потреби да свог нападача упореди баш с Ђоковићем, али без Руждијевог "твитовања" тешко ћемо сазнати да ли је према академику Ћетојевићу почео гајити веће поштовање. 

image