Вучићи из Чипуљића

У документу Земаљске комисије (БиХ) за истраживање ратних злочина окупатора и њихових помагача у који сам имао непосредан увид, директно се говори о убиству Анђелка Вучића, заправо прве забележене жртве геноцида НДХ у бугојанском крају. Хроничар Мићић открива један важан детаљ који можда даје и праве мотиве за убиство трговца Вучића: он је 27. марта 1941. испред своје радње отворио бачве са ракијом и чашћавао пролазнике у знак солидарности са антинемачким манифестацијама у Београду
Вучићи из Чипуљића© CC BY-SA 2.0

Већ месечак дана са колегиницом активно радим на једној студији случаја о страдању српског народа у НДХ. Студије случаја су данас популарне у историографији, јер су читљиве и захвалне за приказ. У њима се добро огледају токови светске и националне историје, а истовремено поспешује разумевање догађаја и идентификација са субјектом истраживања: страдање једног села или чак једне конкретне породице често је ближе читаоцу него објашњавање сложених механизама који су довели до геноцида.

Многи научници овакав приступ и критикују, али зар и Андрићево дело за које је добио Нобелову награду заправо није још једна квалитетна студија случаја, о једном граду и једној реци у различитим епохама?

У више наврата говорио сам да су оваква истраживања на тему жртава у Другом светском рату неопходна, а недавно сам се, како рекох, у једно такво и упустио. Притом, чини се да су од места највећих злочина и компактних српских средина, данас посебно значајни за испитивање градови који су се 1941-1945. налазили на рубу српског етничког подручја. У таквим местима, удаљеним од матице и одвојеним од својих сународника тешко проходним баријерама, хрватско-муслиманска власт и репресија се спроводила у континуитету и тако показала своје право лице – да се није радило о анархичном терору "дивљих усташа" већ о државном плану уништења читаве једне националне заједнице.

Неке од средина носе карактеристике које погодују истраживањима, поготово када се у фокус ставе аспекти геноцида као што су национални и верски односи три конфесије који су испољени током рата. Да скратим објашњавање, коауторки и мени учинило се да једна од таквих средина може да буде и Бугојно; град је одвојен од компактних српских средина, у њему је 1941-1944. са мањим прекидима усташка власт функционисала у пуном капацитету (и спроводила терор иако устанак није био масован), све три конфесије биле су на предратном попису становништва готово равномерно заступљене у срезу. Уз њих, у граду је вековала и јеврејска заједница.

Стратишта Срба

А шта ми данас знамо о српству Бугојна? Можда га препознајемо као завичај једног политичара и једног певача, или код старијих постоји асоцијација на усташку бугојанску групу с почетка седамдесетих. О једној од најстаријих цркава из периода националне обнове у селу Чипуљићу, или о јамама које до данас нису истражене, попут оне у Занесовићима у којима по неким сведочанствима лежи око 1.500 Срба, о Светим мученицима Брижинским – младенцима баченим у ватру 1942, о стратиштима у оближњем Купресу и Доњем Вакуфу (у отаџбинском рату прозваном Србобран), о томе да је ово био један од ретких крајева где се нисмо сатирали у српско-српском рату, зна мало ко осим малобројних завичајаца.

Као што нико не говори о страдању Срба у Јајцу, где је покољ учињен у цркви слично као у Глини, а град нам до данас остаје познат само по Другом заседању Авноја. О егзодусу и страдању у последњем рату 1992, о статусу преосталих српских повратника – погорелаца у ове крајеве знамо још мање, предалеко су нам, изгледа, и од очију и од срца. Тим пре да у фокус ставимо управо Србе горњоврбаске регије, како се она означава по географским мерилима.

Архивски извори дају доста података значајних за реконструкцију живота и смрти у овом крају у Другом светском рату. Мемоаристика је оскудна, мада се неки од партизанских бораца дотичу боравка на овом подручју, а један од преживелих савременика, Бранко Мићић, оставио је иза себе неколико обимом невеликих, али врло драгоцених публикација. Постоји и неколико сведочанстава која се могу пронаћи на интернету, која унеколико допуњују или појашњавају чињенице из докумената. Ту ипак долазим до закључка да је једна од централних тема када се у нашем времену пише о Бугојну питање страдања предака српског председника Александра Вучића.

"Опсежно" теренско истраживање

Са жаром као да извештава о још једној фудбалској утакмици, Милојко Пантић у недавно постављеном видеу на платформи ТикТок говори како ниједан Вучић није убијен за време постојања НДХ, будући да су преци председника Србије примили римокатоличку веру и тако се сачували. Даљим истраживањем увиђам да је ова тврдња опште место у хрватским, али и делу домаћих опозиционих медија. "Усташе нису убиле баш никога из његове обитељи", закључују још 2015. у "Јутарњем листу", након "опсежног" теренског истраживања.

Сви ови написи, пак, за основу узимају откриће бившег радикалског посланика Љубише Петковића који је у књизи "Хашке муке", након раскола у овој странци, наводно ексклузивно разоткрио читаву генеалогију Вучића из Чипуљића:

"Породица Вучић се од 19. септембра 1941. изјашњавала као римокатоличка. Глава породице је био Анђелко Вучић, деда Александра Вучића. Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру. Отац познатог певача Недељка Билкића је то одбио, па је заклан на кућном прагу. О супрузи Анђелка Вучића немамо много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери напустила Бугојно и преселила се у Кикинду, где се и родио Анђелко, отац Александра Вучића. Старији Анђелко Вучић имао је четворо деце, најстарији син био је Антоније, надимак Брацо, други по старости био је Којо, затим ћерка чије име нисмо успели да сазнамо јер је преминула, и најмлађи син Анђелко. Анђелко Вучић старији, као отац четворо деце, једина је жртва у Другом светском рату породице Вучић, али ни он није страдао од усташа. Наиме, Анђелко Вучић преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бањалуци."

Притом се наводи да убиство Анђелка Вучића није било последица националних и верских сукоба, већ ненамирених пословних и финансијских рачуна... Прича као поручена за демистификацију Вучића (унука), за кога се указује да не само да је патолошки тип, већ и да је проблематичног порекла и корена.

Али у документима пише нешто сасвим другачије. Анђелко Вучић, деда српског председника, уписан је и у званичној државној евиденцији – попису из 1964, а налази се и на списку жртава Јадовна истакнутог истраживача, недавно преминулог Ђуре Затезала.

Значајна грађа

У документима у које сам током истраживања имао непосредан увид, а потичу из Земаљске комисије (БиХ) за истраживање ратних злочина окупатора и њихових помагача, похрањене у архиву у Сарајеву, овом случају посвећено је више пажње. Грађа је значајна јер се заправо ради о исказима сведока злочина забележеним 1946, једва нешто годину дана од завршетка рата, у присуству двојице чланова комисије из Бугојна – Србина и муслимана. Записничарка је, судећи по имену, вероватно била Хрватица.

У овом документу се директно говори о убиству Анђелка Вучића, заправо прве забележене жртве геноцида НДХ у бугојанском крају. "Концем маја дошао је судски пристав Берлот Јосип (...) у друштву са још једним наоружаним жандармом из Бугојна. Они су одвели са собом жртву Вучић Анђелка пок. Анте ст. 49 г. Исти овај пристав је слиједећег дана послао извјестан број жандарма у наше село и у селу покупили још 10 жртава. (...) Сву једанаесторицу они су одвели у затвор у Бугојно. Одатле наводно су их спровели у Бању Луку одакле се више никада нису вратили." Искази сведока садрже и једну допуну: ”Од напријед поменутих 11 жртава Вучић Анђелко је био трговац, Мичић Бранко порески чиновник, Бујак Ђорђо судски гласник, Јосиповић Нико кројач, Вучић Илија цестар, Бодић Нико судски подворник, Билкић Младенко гостионичар, Бркић Илија калајџија, Чавић Владо цестар, Паројчић Бошко државни шумар."

Матрица је била идентична као у другим деловима НДХ, где су у пролећним и летњим данима, обично уочи значајнијих православних празника, најпре ликвидирани угледнији представници српског народа. Од јула су започеле неселективне ликвидације и масовни покољи по свим селима, а настављени су и 1942, доласком Црне легије на ове просторе.

До данас, ипак, није истражено где је прва група бугојанских жртава окончала живот: по сећањима неких савременика то се десило у околини Бања Луке, где су последњи пут били виђени, док је изгледнија варијанта да су одведени у систем логора на Јадовну и тамо нешто касније били уморени у мукама.

Пркос и национални понос

Зашто је баш Анђелко Вучић настрадао први? Више савременика овог трговца средње животне доби помиње као угледног грађанина, укљученог у друштвени живот српске заједнице. Но од њега је и у Бугојну и у селу – занатлијском предграђу Чипуљићу било истакнутијих Срба, више ангажованих на оба поља.

Већ поменути хроничар Мићић открива један важан детаљ који можда даје и праве мотиве за убиство трговца Вучића: он је 27. марта 1941. испред своје радње отворио бачве са ракијом и чашћавао пролазнике у знак солидарности са антинемачким манифестацијама у Београду. Пркос и национални понос били су исказани у невреме, као код начелника Драгачевца из Параћина који се дрзнуо да пише писмо Хитлеру на његовом врхунцу. Било је то довољно да се Вучић замери локалним усташама, и да му они већ два месеца касније дођу главе, а потом и опљачкају кућу и породицу изложе репресији.

Документи о овој теми су јасни, недвосмислени, и не остављају простора ни за какву дилему. У комбинацији са другим изворима, само постају јаснији детаљи о овом и другим злочинима (до краја 1941. усташе су убиле више стотина Срба из овог краја, међу њима још неколико Вучића).

У документима из Сарајева се могу наћи и подаци о протеривању српских породица из Бугојна током августа 1941. – уточиште ће наћи у "Недићевој Србији" и бити збринути радом њеног комесаријата за избеглице. Нису се покатоличили (извори чак бележе да су први случајеви преласка на римокатоличку веру у овом граду забележени месец дана иза протеривања) нити су на било који начин нечасно служили НДХ. У избеглиштву у Поморављу провели су тешке ратне године, а трудна Драгица Вучић, уз чељад коју је повела са собом, у путу је донела на свет још једног сина. Дала му је име по недавно убијеном мужу, негујући успомену на њега: Анђелко. То је отац садашњег председника Србије...

Распирена мржња нема границе

Породична прича Вучића је према овим документима трагична, једна у мору сличних из ратног периода, али лишена било каквих контроверзи или алузија на нечовештва која су им приписана шест деценија касније. Наравно, ово није ни прва ни последња клевета о неком српском политичару или државнику. Међутим, склоност да се нечије име упрља у мери да се рехабилитују усташе, делује несвакидашње и посебно монструозно.

Клеветници умеју често да буду маштовитији од стваралаца, а распирена мржња и гнев као да немају границе – и њихов објекат се у целости дехуманизује. Што рече један пријатељ о годишњици страдања краља Александра Карађорђевића: ми због историјских погрешки (а питање је да ли су баш све и биле погрешке и колико је искључиво он био за њих одговоран) краља Александра замрзесмо и бркове и цвикере краља Александра, да више нико никад ни не заличи на њега. Мора да буде апсолутно неваљао, nero di tinto nero што би рекли Латини.

Невероватна звучи подударност да су два председника Србије у новије доба, Борис Тадић и Александар Вучић, дедове изгубили на истим усташким стратиштима у Јадовну. И да су, притиском са Запада, и један и други били принуђени да своје председничке мандате фактички започињу посетом Сребреници. Геноцид из Другог светског рата тиме би требало да буде поништен и заборављен, а у новој подели улога жртва би постала џелат.

Можда је, код Срба издељених и закрвљених на 101 начин, само Провиђење на овом примеру исписало једну границу, која се најбоље види у годинама криза. Жртве, односно њихови потомци, сви на једну страну. А на другу страну усташе и њихови поштоваоци – од Шакића до Динка. Једино таква подела међу преосталих седам милиона Срба има смисла на почетку Трећег светског рата.

image