Економија
Нова стратегија пољопривреде: Шта Србија планира да уради да би повратила прехрамбени суверенитет
Стратегија пољопривреде на 192 стране представља тренутно стање у сектору и на бази анализе постојећег стања препоручује решења која ће бити основ аграрне политике за наредних десет година
У последњих десет година Србија је драстично повећала увоз хране, док је у готово свим пољопривредним гранама забележила пад производње. Увоз пољопривредних производа је са 1,29 милијарди евра 2014. порастао на 3,35 милијарди евра у 2023. Између два пописа, број свиња у оборима је пао за више од 30 одсто, док је говеда и живине за око 20 одсто мање.
Удео пољопривреде у БДП-у Србије у последњих десет година смањио се са 6,1 на свега 3,8 одсто, док је запосленост у сектору пала са готово 20 на око 13 одсто укупне запослености.
То је само део статистике која је наведена у новој "Стратегији пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2026-2034. године", уз образложење да ови трендови указују на структурну стагнацију аграра, недовољна улагања и снажан утицај климатских екстрема. У предлогу овог документа, чија јавна расправа је почела у уторак и трајаће до 30. марта, наведени су сви проблеми које би што пре требало решавати како бисмо максимално смањили зависност од увоза хране.
Паралелно са падом сточног фонда, драматично је смањен и број газдинстава која држе поједине категорије стоке, највише број домаћинстава са музним грлима за око 60 одсто. Документ доноси и забрињавајуће податке о стању земљишта. У последњих десет година Србија је изгубила готово 200.000 хектара коришћеног пољопривредног земљишта, јер је дошло је до смањења са 3.437 хиљада на 3.239 хиљада хектара, док је чак 74 одсто трактора који га обрађују старије од 20 година.
Стратегија поставља амбициозан циљ: обнову прехрамбеног суверенитета Србије и трансформацију сектора ка одрживим, "зеленим" и дигиталним моделима производње, повећање конкурентности у сектору пољопривреде и подстицање одрживог развоја руралних подручја.
Стратегија пољопривреде на 192 стране представља тренутно стање у сектору и на бази анализе постојећег стања препоручује решења која ће бити основ аграрне политике за наредних десет година.
Фокус је на шест посебних сегмената, од стабилности дохотка и јачања сточарства, до прилагођавања климатским променама и усклађивања са стандардима ЕУ. Као кључни циљ наводи се повећање производње пољопривредно-прехрамбених производа, а до његовог остварења требало би да доведе ефикасно планирање и финансирање пољопривреде, боље управљање пољопривредним земљиштем, јачање агроиндустрије, повећање конкурентности домаћих производа, унапређење руралне инфраструктуре и боља повезаност пољопривреде са тржиштем.
Eкономиста Жарко Галетин каже за РТ Балкан да у условима отворене економије, и са ограничењима које нам намеће Заједничка аграрна политика Европске уније (ЗАП) домаћи произвођачи могу одговорити на увозну конкуренцију једино кроз унапређење нивоа конкурентности пољопривреде. Он указује и да има логике да увозимо јужно воће које код нас не може да успева, али да је недопустиво да увозимо млеко, сиреве, месо, живу стоку, прасад, а нарочито повртарске културе и воће.
"Ако већ морамо да увозимо рано поврће током зиме и раног пролећа из Грчке, Турске или Албаније, нема потребе у јеку сезоне да то радимо. Међутим, тај увознички динар је толико 'сладак' и тај лоби је толико јак да наше тржиште преплави и она роба за којом немамо потребе и где можемо да затворимо билансно са нашом производњом", каже Галетин.
Он истиче да је основно питање на које би нова стратегија требало да нам да одговор - зашто је увозна роба јефтинија од наше и како да постигнемо да ми достигнемо тај ниво производње да наши производи буду повољнији?
"Ми не увозимо воће и поврће само из ЕУ, већ и из Турске, Азербејџана, Кине, а они сигурно немају плоднију земљу од наше, али нама нешто друго очигледно недостаје. Неке од тих земаља имају приносе веће и до 60 одсто у односу на оне које ми остварујемо на нашим њивама", наводи Галетин.
Он напомиње да је Србија успешна у производњи пшенице и кукуруза и да те робе имамо значајно више у односу на наше потребе, али да би у будућности требало направити заокрет у сетвеној структури.
"То је тежак и спор посао, али би требало направити процене чега нам колико треба и шта је најисплативије. Пшенице нам не треба толико, али нам треба више кромпира или лука. Зато би требало да унапредимо услове контролисане производње и да максимално рационално искористимо ресурсе које имамо", сматра Жарко Галетин.
Ако се домаћа пољопривреда у све већој мери ослања на увоз основних инпута, попут семена, ђубрива и заштитних средстава, поставља се питање колико је концепт суверенитета одржив у пракси, нарочито у условима глобалних криза, поремећаја тржишта и геополитичких ризика.
Сточарство као најкритичнији сектор
Поређење резултата два последња пописа пољопривреде јасно указује на дубоко изражене негативне трендове у сточарској производњи. У 2023. је у Србији евидентирано 725.408 говеда, 2.263.705 свиња, 1.702.682 оваца, 149.558 коза и око 22 милиона грла живине.
Из Стратегије пољопривреде и руралног развоја сазнајемо да из сопствене производње задовољавамо тек 84 одсто домаћих потреба за свињским месом и да је и стратегија препознала сектор свињарства као најкритичнији сегмент сточарске производње у којем доминира велики број малих газдинстава ниске продуктивности.
Као предлог се наводи да ова газдинства морају бити стимулисана да улажу у објекте и технологију ради повећања обима производње, побољшања економичности и унапређења квалитета производа како би постала конкурентнија.
"Тренутно се у нашу земљу увози велики број прасади за тов. Стога, треба радити на развоју и интеграцији у кооперације малих и средњих фарми. Фарме би се специјализовале у два правца. Једна група фарми би гајила крмаче и бавила се искључиво производњом квалитетне прасади која би се даље товила на другој групи фарми, које тренутно постоје, и које су специјализоване за овај сегмент производње. На тај начин би дошли до квалитетне прасади за тов која се тренутно увозе. Развој великих фарми свиња треба стимулисати кроз подстицаје, техничку подршку и програме модернизације за гајење крмача и узгој прасад, а на средњим и малим организовати тов свиња", наводи се у предлогу Стратегије пољопривреде.
Таргетирани циљ стратегије јесте трансформација малих и средњих узгајивача на ниво преко 20 музних, 50 товних крава, односно 100 товљеника свиња као минимум који обезбеђује одрживост сточарске производње. Стратегија подстиче укрупњавање ради дизања капацитета у погледу понуде и на тај начин стварање респектабилних преговарача у процесу уговарања продаје са откупљивачима.
Истовремено, наводи се да индустријски сектор, односно правна лица и предузетници, држе несразмерно велике количине живине и свиња, што указује на високу концентрацију производње у малом броју великих система.
ЕУ тражи укидање премије за млеко
Једна од новина коју предвиђа нова Стратегија је и укидање премије за млеко, јер, како се наводи, она као шема подршке, није прихватљива са аспекта ЕУ, због чега је током претприступног периода потребно извршити њено прилагођавање правилима и принципима Заједничке аграрне политике ЕУ.
Као облик производне подршке, премија за млеко представља облик ценовне подршке, те као таква, није прихватљива ни са становишта Светске трговинске организације (СТО), а збoг дирeктнoг утицаја нa ниво цене, а сaмим тим и нa тржиштe.
"Опредељење стратегије јесте да се сачини модификација шеме кроз двофазни процес. Прва фаза је да се на неки начин задржи систем премија, али кроз различите нивое плаћања за сирово млеко, док би се друга фаза трансформисала у плаћање по грлу млечне краве. Ново је што се фаворизује квалитет млека и плаћање по квалитетним групама по много више критеријума него до сада. За реализацију овог плана у пуном капацитету и плаћање премије по класама квалитета неопходно је установити Националну лабораторију за контролу квалитета сировог млека", објашњава Жарко Галетин.
Искуства су показала да су земље које нису пренеле у ЕУ најмање половину својих националних мера, лоше прошле. Стручњаци као позитиван пример наводе Мађарску и напомињу да је ова земља пет до седам година задржала неке националне подстицаје и уз добијене паре из ЕУ исправила грешке које је њена влада начинила у транзицији.
Када је у питању ратарска производња наведено је да значајно смањење површина под поврћем, указује на потребу да се у циљу обнове прехрамбеног суверенитета повећају подстицаји за производњу поврћа и уведу сезонске интервенције.
"Омогућити повртарима закуп државног земљишта на основу права пречег закупа. Резултат ће бити вишеструко позитиван - повећање обима повртарске производње, раст конкурентости произвођача и очување природних ресурса", наводи се у предлогу Стратегије.
Указује се да у Србији не постоје професионални произвођачи расада, па се из тог разлога он увози и то највише из Грчке, БиХ и Мађарске.
Домаћи пољопривредници препуштени су тржишту. То значи да они за већину својих производа не знају купца. Због тога стручњаци препоручују хитно повезивање примарних произвођача, са прерађивачима и трговцима. Један од предлога је оснивање произвођачких организација које би допринеле укрупњавању производње и олакшавању пласмана.
Главни недостатак је, међутим, што је стратегија један декларативни документ, који није обавезујућ, тако да би из ње тек требало да изникну аграрне политике које ће се претворити у неку конкретну причу која ће "напунити штале и оборе" или ће у супротном остати само популистички списак лепих жеља.
Live
