Србија и Балкан
Пољопривреда у Србији пред геријатријом: Ускоро неће имати ко да обрађује земљу
Највише забрињава то што је просечна старост власника породичног пољопривредног газдинства 60 година, док је тек сваки 11. млађи од 40 година
Док се држава припрема да новим улагањима јача руралну Србију и помогне развој етно-села, салаша и сеоске инфраструктуре, укључујући већ постојеће пројекте усељавања празних кућа и подршке задругарству, резултати пописа пољопривреде за 2023. годину показују сву пропаст српског аграра.
Поредећи податке пописа из прошле године и оне из репрезентативне анкете из 2018. године, добијамо да смо за само пет година остали без 10 одсто пољопривредних газдинстава, да је смањен број расположивог и коришћеног земљишта, да је сточни фонд умањен за 20 одсто, а радна снага за 14 одсто.
Највише забрињава то што је просечна старост власника породичног пољопривредног газдинства 60 година, док је тек сваки 11. млађи од 40 година, па је право питање за кога држава уопште спасава село, кад по свему судећи нико не жели да живи и ради од њиве и стоке.
Агроекономиста Милан Простран за РТ Балкан каже да би подаци били још алармантнији да се за компарацију користе подаци из пописа пољопривреде из 2012. године, како би и требало да се ради према методологији.
"У поређењу са 2012. године опао је и број хектара које се користи, првобитно је било 3.500.000 хектара коришћеног пољопривредног земљишта, а сада износи 3.200.000 хектара. Величина поседа које у просеку обрађује једно пољопривредно газдинство сада је 6,4 хектара, а било је 5,5 хектара док је европски просек фарме 22 хектара. Што се сточног фонда тиче, све је опало, говедарство је опало за 20 одсто, свињарство за 34 одсто, овчарство за 2 одсто, живинарство за 18 одсто, број газдинстава за 20 одсто", наводи Простран.
У пољопривреди имамо најкритичнијих седам-осам ставки, а сточарство је у најгорем стању, открива агроекономиста.
На питање како приступити решавању проблема и шта су приоритети, као и како примолити младе да се врате на село, каже да је прво потребно повећати аграрни буџет тако да буде у корелацији са учешћем пољопривредног БДП-а на десетогодишњем просеку.
"Учешће пољопривреде у укупном буџету увек је био између 3 и 5 одсто, сада је око 7 одсто, док се за аграрне потребе на нивоу ЕУ одваја 38 одсто", објашњава наш саговорник.
Затим треба, како каже, увећати посед пољопривредника.
"Да се приближимо већој парцели, са које се може економски опстајати. Другачије не можете да будете конкуренти, тако да је битка за конкурентност наших произвођача један од приоритета. Треба да му се омогуће повољни кредити за проширење и куповину поседа, а можда чак и давање државне земље на бесплатно коришћење уз одређене услове", набраја и наглашава да држава од закупа земљишта убира 55 милиона евра годишње.
Друго, кроз субвенције државни апарат треба да прати амортизацију трошкова производње, тако да се помогне сељаку у кризним временима.
"Инпути су му јако високи због глобалне светске кризе и ратова, а цена финалног производа толико ниска да он практично отићи у банкрот, треба хитно донети закон о регресирању цене трошкова, да му регресирате цену семена, ђубрива, нафте. То није привилегија, него уважавање специфичности једног сектора које функционише под верим небом", каже Простран.
Неопходно је развијати тржишне институције, развијати савремено задругарство и окупљати мале произвођаче да би остали на тржишту, додаје.
"Неопходно је подизати и потрошњу у сточарству, она је пала са 65 килограма на 42 килограма за сва меса", закључује Простран.
Агроекономиста Миладин Шеварлић за РТ Балкан оцењује да младе можемо једино економским погодностима, никако другачије.
"Држава је имала катастрофалну аграрну политику према приватном пољопривредном сектору, катастрофалну приватизацију и пљачку друштвених пољопривредних газдинстава, комбината, агробизнис-система и задруга. Узмите пример ПКБ-а, 4.500 динара за хектар, надомак Београда", подсећа он.
Од 1960. у Војводини и централној Србији изгубљено око 1,6 милиона хектара, каже он и пита колико је грађана могло да буде нахрањено.
Драстично се смањују и површине под шумом, а пољопривредницима је закинуто више од 1,2 милијарде евра, па су сви изгубили поверење.
Сматра да усељавање сеоских празних кућа неће променити тренутно негативну слику села. Држава је имала катастрофалан однос према приватном сектору.
"Ти људи немају основ за пољопривредну произвоидњу, ни искуство, а ни ресурсе. Потребно је и доста времена да се развије једно газдинство", наводи он и открива свој пример - да на 7,5 хектара земље коју обрађује има губитке.
Како ћете са 18,5 динара по килограму пшенице да покријете трошкове сетве и жетве, пита се он.
"Јуче сам продао пшеницу. За 20 динара са ПДВ које сам добио по кг, не могу да купим једну кифлу која кошта 50 динара. Треба да продам 2,5 килограма пшенице за једну кифлу", показује он сву нелогичност.
Као једини излаз види умрежавање пољопривредника.
"Треба формирати и тим за стратегију и одбрану крупних интереса. Ту је и прелазак на органску пољопривреду и превазилажење ценовно скупих инпута, улагање у високо-софистициране производње у затвореном простору и пласман производа без пестицида, што је инвестиција од 80.000 до 100.000 по хектару, ослобађање доприноса и пореза за младе пољопривреднике", закључак је Шеварлића.
