"Угљенички капитализам" на швајцарски начин

Свој амбициозни климатски циљ – да преполови емисију гасова који стварају ефекат стаклене баште до 2030. године – Швајцарска ће остварити тако што ће плаћати сиромашним земљама да то учине у њено име, пише "Њујорк тајмс".

На пример, финансирала би штедљиво осветљење и утицала на то да пет милиона домаћинстава више не кува на шпоретима на дрва у Гани, која би тако смањила своју емисију гасова, али заслуге за то пребацила Швајцарској. Дакле, Швајцарска, а не Гана, рачунаће та смањења емисије гасова као напредак ка својим климатским циљевима.

Према анализи Института за прекоморски развој, допринос Швајцарске светском финансирању борбе против климатских промена je скоро 40 одсто мањи од онога што би био њихов удео у међународно договореном циљу од 100 милијарди долара годишње.

Швајцарска већ производи највећи део своје електричне енергије користећи обновљиве изворе енергије – хидроелектричну и нуклеарну енергију – што отежава даље смањење емисија. Зато је и била изричита да своје обавезе мора да испуни на другом месту. Уосталом, Париски уговор је предвидео сарадњу земаља у смањењу емисије гасова стаклене баште.

Ова богата европска држава до сада је потписала споразуме са осам земаља – Перуом, Ганом, Сенегалом, Грузијом, Вануатуом, Домиником, Тајландом и Украјином – и у преговорима је са још најмање три државе. Јапан и Шведска намеравају да постигну сличне аранжмане.

Бранећи ове за многе спорне споразуме, који практично омогућавају богатим земљама да наставе са загађивањем и уобичајеним пословањем, Вероника Елгарт из Савезне канцеларији за животну средину у Швајцарској рекла је да овакви аранжмани могу подстаћи додатне климатске акције и користити земљама домаћинима.

Да ли је овај механизам праведан – питање је које се нашло у средишту дискусија на овонедељној климатској конференцији Уједињених нација у Шарм ел Шеику у Египту. На прошлогодишњем светском климатском самиту у Глазгову председник Боливије Луис Арсе био је директан назвавши то "угљеничким капитализмом".

У којој мери би богате државе требало да надокнаде сиромашнијим земљама штету изазвану климатским променама и да им помогну да се прилагоде, посебно имајући у виду да су управо оне несразмерно одговорне за емисије угљен-диоксида?

Критичари су сложни у томе да ако друге државе буду следиле швајцарски пример, то би могло да одложи климатске акције у богатијим деловима света.