РТ Балкан истражује: Да ли је БДП показатељ раста америчке економије или само добар ЕПП

Бруто домаћи производ (БДП) Сједињених Америчких Држава који је са 14,77 билиона у 2008. прошле године достигао 25,46 билиона долара требало би да сведочи о експлозивном расту америчке економије – али, да ли је заиста тако?

Стручњаци указују да упоредо са растом БДП-а расте и јавни дуг САД и то темпом који до сада није забележен и премашује 32 билиона долара, па се зато поставља питање да ли је БДП поуздан показатељ раста америчке економије или само добар ЕПП.

Бруто домаћи производ је вредност свих финалних добара и услуга који се произведу у економији једне земље. Економиста Бранко Павловић за РТ Балкан каже да задуживање омогућава САД да у статистици има већи привредни раст.

"Сасвим је сигурно да, уколико имате јавни, или приватни дуг на врло високом нивоу, као што је то у америчкој економији, да вам те чињенице указују на то да је ваш резултат БДП-а напумпан, јер је он заправо мотивисан каснијим скривеним обавезама. Те обавезе се доста ефикасно решавају кроз инфлацију. Када имате инфлацију онда ви заправо топите тај дуг, али вам то прави хиљаду других проблема - од повећања каматних стопа до пута у потенцијалну рецесију. То само показује колико су све те структуре проблематичне. Ако имате већи дуг, а тако мале стопе раста, питање је шта би било да се не задужујете. Тада би се показало право стање", сматра Бранко Павловић.

Он напомиње да не можемо рећи да је амерички БДП нереалан, а да је европски реалан будући да су сви "бесомучно штампали паре".

"У том смислу, извитоперење величине њиховог БДП-а је приближно, иако је код Американаца веће. Тражити реалност у системима који гурају по две хиљаде милијарди долара или евра годишње наштампаних пара у систем, који онда наравно креира повећану привредну активност је илузорно. То је било у прихватљивим оквирима до 2008. године, али је после тог периода изгубило сваку контролу. Сад су пробали то мало да смање, јер им је креирало претерану инфлацију, али још се то штампање пара види у порасту јавног дуга по релативно ниским каматама", објашњава економиста.

Он напомиње да су камате на обвезнице и Америке, као и Немачке и Француске као најјачих западних економија и даље мање од референтне каматне стопе, тако да, ако банка хоће да се преко ноћи, ради своје ликвидности, задужи код Америчких федералних резерви (ФЕД), она на то мора да плати нешто већу камату, него што је камата на америчке обвезнице, што је, сматра, мало чудно с обзиром на дуг који се непрекидно увећава.

"То нам говори да се штампање пара, само на мање очигледан начин, наставља кроз буџетски дефицит који се финансира добрим делом из примарне емисије", истиче Бранко Павловић.

Он напомиње да у израчунавању бруто домаћег производа све земље користе исту методологију Светске банке и додаје да се степен надуваности БДП-а највише види у поређењу односа по државама у номиналном БДП-у и према паритету куповне моћи.

"У том смислу је огромна разлика и зато се и примењује упоређивање према паритету куповне моћи, што је методолошки много исправније и даје реалнију слику стања у економији. То видимо по томе што је Америка у предности по БДП-у номинално у односу на Кину 20 одсто, а ако меримо по паритету куповне моћи, онда је Кина испред Америке 30 посто. Та инверзија и разлика од плус 20 одсто за Америку на плус 30 одсто за Кину у истој години у ствари нам говори о искривљењу приказивања бруто домаћег производа", напомиње саговорник РТ Балкан.

Павловић објашњава да паритет куповне моћи практично показује да за тај новац може да се купи више робе по тржишним ценама у Кини, него у Америци. Он напомиње да Кина још није претекла Америку по акумулираном богатству, ни по стандарду грађана, јер имају 1,4 милијарду људи, али да јесте у смислу величине привреде. Додаје да паритет куповне моћи говори о томе који је стварно обим и значај тих привреда.

"Тамо има 500 милиона људи који живе боље од 300 милиона људи у Америци, али Кина поред тих 500 милиона има још 900 милиона. Створили су огромну средњу класу која је на нивоу више средње класе у Америци. Добар пример да се види реалнија слика је и БДП Русије, који је на око две хиљаде милијарди номинално, док је по паритету куповне моћи на 5.500 милијарди. Да је Русија стварно економија од 2.000 милијарди, она не би могла да издржи санкције и рат. Та привреда то не би могла, а пошто је она у ствари 5.500 милијарди, онда може", каже Бранко Павловић.

Галопирајући дуг и БДП

Професор на Универзитету Сингидунум Никола Стакић каже да је дуг Америке изнад 100 процената бруто домаћег производа, али да је она то себи до сада могла да приушти.

"Велики број других развијених земаља има високу стопу дуга, јер могу да отплаћују своје обавезе и трошкови задуживања су им нижи. Не треба гледати само колико неко има дуг номинално, него колики има капацитет да ствара нову вредност и да отплаћује тај дуг", наводи Стакић.

"У Америци је то све већи проблем, јер је он сада галопирајући. Од оног тренутка када је укинула онај плафон у Конгресу, пре неколико месеци, дуг је растао невероватном брзином. Америка се тако понаша већ деценијама с тим што је последњих годину дана брзина раста дуга без преседана", додаје он.

Професор напомиње да је бруто домаћи производ за економисте основна макроекономска мера, али такође напомиње да је паритет куповне моћи, односно шта може да се купи за тај номинални однос тачнији показатељ стања у економији једне земље.

"Не можемо да кажемо да Америка финансира БДП из тог дуга, али имају један део БДП-а који се користи за отплату постојећих дугова. На пример, у Србији, на ниво БДП-а који је 60 милијарди евра, десет одсто на годишњем нивоу користимо за отплату главница и камата. Малтене све развијене земље, а и добар део земаља у развоју су дефицитарне, троше више него што генеришу. БДП је нижи него што су потребе за финансирањем. Само неколико земаља је имало традиционално суфицит, попут Кине, али Америка ту предњачи са нивоом дефицита и брзином задуживања", каже професор Стакић.

Он сматра да ће се дуг и даље повећавати, а да БДП неће пратити ту стопу раста, због чега та земља постаје све задуженија. 

Према анализи компаније за управљање имовином "Аполо", скоро трећина укупног дуга америчке владе доспеће на наплату у наредних 12 месеци. Подаци економисте Торстена Слока показују да је удео америчког јавног дуга који треба да доспе за годину дана или мање непрестано расте и сада износи 31 одсто. Што се тиче износа у доларима, то је 7,6 билиона долара, што је максимум који није виђен од почетка 2021.

Поред тога, јавни дуг који доспева на наплату у блиској будућности чини више од четвртине америчког БДП-а. Иако делује огромно, испод је свог врхунца из 2020. године, када је чинио нешто већи удео.