У Андрићевом институту у Вишеграду данас је свечано додељена Велика награда "Иво Андрић" истакнутом српском књижевном историчару, критичару и универзитетском професору Милу Ломпару, за књигу "О самозванцу: Његош и модерна", и песникињи Злати Коцић, за животно дело и укупан допринос књижевности и култури.
Лауреате награде и госте свечаности у Андрићграду поздравио је директор Андрићевог института и прослављени српски редитељ Емир Кустурица, наглашавајући да је "идеја о овој награди лов на културолошке узорке који ће за 100 или 200 година представљати много већу вредност од оне која им се данас приписује".
"Кликови су постали значајнији од мисли, ракете лете на стране на које ми не можемо да утичемо, а у Србији се десио преокрет са системом који се темељио на проституткама, криминалцима и старлетама, па се сад, надамо се, враћа у свој културни образац", рекао је Кустурица.
Он је напоменуо да се реткост данас мора чувати много јаче од онога што испливава као законитост, додајући да је "Андрићград завршен како бисмо истакли да смо ми као Срби били победници у Првом светском рату, што је временом заборављено и представља се као Дан примирја".
"Ломпар је један од архитеката ове награде, а на крају ју је и заслужио, док је Злата Коцић још један од многих доказа да жене у нашем друштву и култури играју огромну улогу. Наши лауреати су доказ да вредни људи играју огромну улогу у култури једног народа, много већу него што можемо да наслутимо", рекао је Кустурица.
Одлуку о овогодишњим лауреатима донео је стручни жири у саставу др Весна Тријић, председница, др Владимир Димитријевић и Желидраг Никчевић.
Представљајући одлуку о додели награде за животно дело, председница жирија Весна Тријић истакла је да стваралаштво Злате Коцић већ више од пет деценија заузима посебно место у српској књижевности. Њен богат и разноврстан опус обухвата поезију, лирско-медитативну прозу, есејистику и драмска дела, а значајан део њеног рада посвећен је преводилаштву и културном повезивању српског и руског народа.
"Пада ми на памет један стих: 'Моје срце веће је од мене' и то је оно што ја сада осећам", рекла је на свечаности награђена песникиња која је свој говор посветила делу Ива Андрића.
Говорећи о награђеној књизи Мила Ломпара "О самозванцу: Његош и модерна", председница жирија нагласила је њен изузетан научни, књижевни и филозофски значај. Полазећи од Његошеве драме "Лажни цар Шћепан Мали", Ломпар разматра сложене односе књижевности, историје и културе, отварајући питања самозванства, лажи и обмане као појава које превазилазе оквире једног времена и националне традиције.
Жири је Ломпарово остварење оценио као дело "изузетног интелектуалног и филозофског домета", које потврђује његово истакнуто место у савременој српској књижевној науци и културној мисли.
"Кад је објављено да сам почаствован овом наградом, један мој колега ми је рекао: 'Нећете ваљда ово одбити?' Био сам суочен са избором који се често појављује, а то је избор да морате сами себе да преиспитате... У претходном периоду био сам изложен политичком прогону. Дакле, један професор који нема политичку амбицију, али опет смета. Они који су ми ову награду доделили нису имали ниједан други мотив осим оног да ту награду заслужујем. А ја имам обавезу да жирију захвалим што је баш мени, који сам трпео медијску халабуку и негативну кампању, доделио ову награду, а ја имам обавезу да им захвалим. У светлу ове награде, треба рећи да Андрић ни о коме није написао толико текстова као о Његошу. Читавих девет, а уз то га називајући највећим песником нашег језика", рекао је професор Ломпар после доделе награде.
У разговору са новинарима после доделе награде професор Ломпар рекао је да је награду прихватио пре свега као израз једне велике спремности да, у тренутку грандиозне политичке хајке и напада на њега који су долазили са свих страна политичког спектра, није могао одбити солидарност људи који су одлучили да баш његово име заслужује да у овом тренутку буде везано за такву фигуру каква је Иво Андрић.
"Његош је наслутио дуги корак нихилизма који омогућава умножавање самозванаца јер нема критеријума који би их откривали, па они сами себе могу производити гонећи људе у различите облике несрећа или на неки начин претварајући их у фигуре или кловнове своје сопствене судбине. Самозванац је лакрдијаш, а лакрдијаш није безазлена него демонска фигура која у сплету историје и политике означава прелазак народа у гомилу, дакле у једну врсту недиференциранога чопора који бива подстакнут најнижим инстинктима верујући да постиже најузвишеније детаље", рекао је професор Ломпар говорећи о својој књизи и Његошу кроз време.