Tушевљаковић: Кратка форма је бисер који се не може заменити ничим другим у књижевности

РТ Балкан разговарао је са писцем Дарком Тушевљаковићем, добитником Европске награде за књижевност и овогодишњим лауреатом престижне Андрићеве награде за збирку прича "Хангар за снове" о "жанр" литератури, признањима и слободи књижевности.

Какав је осећај добити признање које носи име нашег нобеловца? Па још за приче/приповетке и то оне које повремено кокетирају између жанра и нежанра?

Изненађење је велико, заиста. И велика је радост. Свако признање, било да оно долази од читалачке публике или од критике, даје снажан ветар у леђа писцу, а још када је то признање које носи име Иве Андрића, онда је част посебна.

Значајно је и то што је то можда и једина награда, свакако једина релевантна, која награђује баш форму приповетке или збирке приповедака.

Ја сам ушао у свет писања преко кратке форме и пишем је, ево, већ двадесет година, и верујем да ћу је заувек и писати. На њу се као на степеник ка писању романа може гледати само у строго занатском смислу, пошто је у неким аспектима лакше бавити се краћом формом од дуже, али она представља вредност за себе, бисер који се не може заменити ничим другим у књижевности, па ни фамозним и вечито траженим романом.

Моје приче се слободно крећу између жанровске и нежанровске литературе, уопште се не обазирем на то колико у њима има или нема фантастике. Волим да користим елементе жанра када ми је то потребно за причање приче, а исто тако не посежем за њима ако прича то не захтева. Управо ове кратке приче, чини ми се, демонстрирају ту слободу.

Колико сте дуго радили на збирци? 

Заправо је тешко рећи да сам радио на њој – она је непланирано и спонтано настајала током последње две деценије. Најстарије приче у њој датирају с почетка двехиљадитих, док су оне најновије написане конкретно за овај пројекат. Кажем пројекат, зато што је уредник Драган Бабић дошао на идеју да организујемо тај разбацани материјал међу исте корице. На неким причама сам додатно радио, неке сам одбацио, неке преобличио, неке оставио нетакнуте, а неке, је ли, написао током конкретног рада на селекцији.

Знамо да су књиге писцима као деца и да је тешко изабрати неку која се више воли, али - постоји ли нека која вам је посебно драга?

Да, то је увек тешко питање и нисам сигуран да на њега умем да одговорим. То јест, мислим да се одговор мења у зависности од многих фактора, од тога на коју ногу сам којег дана устао, до временских прилика и оптерећености послом.

Тако да се и овај одговор треба узети као врло услован, он важи сада и не значи да ће важити сутра или за месец дана. Али ако бих, ево, сада морао да одаберем нешто своје као омиљено, то би можда био роман Јегермајстер, који је изашао у издању Архипелага пре неколико година. Он је вероватно моје најхерметичније досадашње дело, мој покушај да напишем надреалистички роман, рецимо, и првобитно ми се јавио у виду сна. А после је и изашао из мене као сан, у неколико месеци, у грозничавим дневним порцијама, тако да сам то време заиста провео у бунилу. Чини ми се да су се ту поклопиле разне коцкице, што се ретко понавља.

Повремено вас сврставају у категорију жанр писца, иако делује да таква "класификација" апсолутно нема смисла - неко је добар писац, неко лош без обзира на тему о којој пише. Зашто се жанр књижевност третира као мање важна? Могу ли награде попут Андрићеве или Европске награде за књижевност, коју сте такође добили, нешто да промене?

То је рецидив из прошлости, када се жанровска књижевност још називала и тривијалном. Критичари и теоретичари су је тако прозвали, некако избегавши да констатују да се, у истом кључу, добар део нежанровске књижевности може сврстати под тривијалну, што значи да тривијалност, у књижевно-теоријском смислу, уопште нема везе са жанром, већ са општим факторима који учествују у процени квалитета неког дела.

Другим речима, то што си рекла је тачно: дело је књижевно вредно или није потпуно независно од тога да ли припада неком жанру или не.

Кад се помене жанр, одмах на памет падају одређени оквири које сваки од њих садржи и у којима (или изван њих!) оперише, али и тзв. Главнотоковска књиженост има своје оквире и своја правила, свака књижевност то има и мора да има, тако да ту и нема неке велике разлике.

Мислим да и читаоци и критика све више увиђају да су међе између жанрова и нежанровске књижевности све слободније и лабавије, те врсте подела, напросто, нису више релевантне.