Сава Шумановић: Није имао среће са Хрватима

На данашњи дан рођен је један од највећих српских сликара свих времена, давног 22. јануара 1896. који је можда подсећао на Савине слике зиме – беле, тихе и помало тужне. Ово је осврт на његов живот, сина јединца из имућне српске породице, али и осврт на његов трагичан одлазак са овог света.

Током Другог светског рата Шид улази у састав Независне Државе Хрватске 1941, а ћирилица постаје забрањено писмо, као и звук звона са српских цркава. У знак протеста Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике, већ само означава годину њиховог настанка. Ћирилица је била и остала важан симбол српског националног идентитета и она је "красила" Савине слике.

У једној од многих усташких акција, на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године ухапшен је и са великом групом Шиђана прво мучен, а потом и стрељан у Сремској Митровици, највероватније 30 августа. Овај датум се узима као дан смрти славног сликара. Сахрањен је у заједничкој гробници – он је и данас сликар без гроба и без споменика.

У 46. години живота, рафали из усташког оружја, ставили су тачку на његов стваралачки рад. Само три године раније, критичари и уметници су се сложили да га (тек) чекају слава и многи успеси. Наиме, крајем септембра 1939. на Новом универзитету у Београду имао је велику самосталну изложбу на којој је изложио 410 слика. Све слике је сам опремио и направио каталог. Сам је осмислио и поставио изложбу коју до тада, у том обиму, у Београду нико није направио.

Задовољан успехом, вратио се у Шид и наставио да ради са великим полетом, упркос рату који је захватио Европу.

Сликао је актове по скицама које је донео из Париза, али и пејзаже из своје непосредне околине.

Када му је отац Милутин преминуо 1937. године Сава је преузео вођење породичног имања. Према сачуваној документацији, уочава се да је и том послу приступио крајње озбиљно.

Учио је енглески језик, похађао часове играња, посетио изложбу француског сликарства деветнаестог века која је гостовала у Народном музеју у Београду, непрекидно сликао и припремао се за велике будуће изложбе. Интересовање за уметност показао је већ у гимназији у Земуну, боје и четке су га потпуно очарале, па се након матуре, вратио кући чврсто решен да сликарство буде његов животни позив.

У Загребу је уписао Вишу школу за умјетност и обрт 1914, а у сведочанству о завршеном школовању забележене су му само најбоље оцене. Редовно је учествовао на школским изложбама и дружио се са колегама.

Поред тога радио је и као сценограф у Народном казалишту и приређивао самосталне изложбе. Уз очеву подршку упутио се први пут у Париз где похађа курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андре Лота.

У лето 1921. вратио се у Загреб. У октобру исте године у Умјетничком павиљону приређује изложбу слика које су настале у новом стилу, под утицајем учитеља Лота. Конзервативна критика и публика у Загребу није имала разумевања за његове нове радове.

Следеће четири године Сава је провео у Загребу, неуморно покушавајући да измени конзервативне и провинцијалне ставове локалних уметничких кругова. Али без успеха…

Поновни одлазак у Париз омогућила му је продаја двадесет слика адвокату Дорићу 1925, оне се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду.

На Хрватској Википедији можете прочитати неколико штурих реченица о како кажу "најважнијем српском сликару 20. столећа", а у Хрватској енциклопедији на интернету пише да је Сава "деловао претежно у  Хрватској", али нигде не пише како је његов живот окончан и како су "деловале" усташе. Не пишу како су младићи у црном дошли да га воде, заједно са двојицом "виших агената" који су добро знали да је Париз покорен и да нема ко да "моли за живот сликара", и да је у Загребу одлучено да "све што је српско мора под нож".

Тог кобног јутра Сава их је само замолио да га мало сачекају, да се лепо обуче и обрије, потом је пољубио мајку Персиду у руку, а на штафелају је остала да се суши слика из Савиног новог циклуса "Берачице из Шида".

Поводом бруталног убиства српског уметника, ни у 21. веку се нису огласиле колеге из бројних уметничких удружења Хрватске. Нису му одале почаст, нити су рекле да су "усташе највећа срамота Хрвата", нити покренули иницијативу да се бар једна улица у Винковцима назове по њему. Али, зачуђујуће ћуте и уметници из Париза, тог града светлости.

Сава је рођен у Винковцима, у Аустроугарској, у добростојећој грађанској породици. Отац Милутин био је шумарски инжењер, управник шумарије у Винковцима, док је мајка Персида, рођена Тубић, завршила женски лицеј у Печују и Бечу. Родитељи су му били из Шида, где су се вратили 1900, када је Сава имао само четири године.

Мајка надживела сина

"После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толико пута поновљену жељу мог сина, да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају" – рекла је 1952. његова мајка Персидa Шумановић која је доживела дубоку старост. Захваљујући њеној упорности, десет година након Савине мученичке смрти, поклонила је граду Шиду легат непроцењиве уметничке и материјалне вредности.

Уметнички фонд Галерије у Шиду има 417 дела. Највећи број слика је настао управо ту, током последње деценије живота. Мањи део збирке чине слике које је уметник донео из Париза.

У непосредној близини Галерије, у улици која данас носи његово име, налази се Спомен кућа Саве Шумановића. Породична кућа је под заштитом Завода за заштиту споменика културе, а од 1982. отворена је за посетиоце. У овој кући сликар је провео детињство, као и последње године живота. У њој је сачуван породични намештај и атеље у коме је стварао ремек дела.

Из те куће, усташе су га одвеле и стрељале, заједно са 150 виђенијих Срба, па је Савина кућа још једно место српског ходочашћа о којем треба учити, причати генерацијама које долазе, како се истина никада не би заборавила. Јер његов крај беше попут краја правих христових мученика.

Да усташа није било, по завршетку рата, Сава би поново отишао у Париз и постао славан – крунисани принц сликарског Париза. Поново би се виђао са Пикасом… Можда би купио салонски стан у центру Београда, а његов фијакер би га још дуго, дуго, возио кроз центар Шида и на излете на Фрушку гору. Знатижељни мештани би гледали како у њиву уместо мотике, носи штафелај, увек у белом радном оделу. Говорили би како jе "њихов Сава" лепо васпитан и како се на улици увек љубазно свима јавља. Умро би у позним годинама у свом атељеу, обучен по последњој моди, а своје слике би "до последњег даха" потписивао искључиво ћирилицом.