Тако је говорио и писао Горан Петровић: Писање је као фудбал, никад не знаш где ћеш да добациш

Деведесетих година се винуо у сам врх југословенске и српске књижевности романом Опсада Цркве светог Спаса. Уследиле су Ситничарница "Код срећне руке" и после дуже паузе Папир и Иконостас.

Одласком академика Горана Петровића домаћа књижевност остала је ускраћена за лепоту и богатство језика којим је суверено владао.

Преминуо писац и академик Горан Петровић

"Наш језик је угрожен, као и сви мали језици, приливом енглеских речи. Нисам пуританац, не говорим о техничким изразима, не јежим се на сваку туђицу, него тамо где имамо нашу реч. Врло често су те речи замене за категорије осећања. Али, кад млади кажу 'кул', та реч, гледао сам у нашем речнику, покрива више од тридесет нијанси. А један језик нису три жице, већ харфа са небројеним бројем жица од којих свака одзвања, има акустику...", рекао је у једном интервјуу Петровић.

У једном Петровићевом делу, срећни пар се воли на многим језицима, а на крају на српском. Јер: "српски је одличан језик да се о нечему говори до миле воље, али само када је све завршено."

То је, рекао је Петровић, алузија и на садашње стање српског језика, и на положај српског народа, државе, али и самоиронија, алузија на место писца: на то да језик често служи само за вајкање, онда када је за све касно.

Чему онда писање? Писање је, рекао је, "преиспитивање, или проналажење другог излаза".

"Ми смо народ крајности, некад за нас постоји будућност, а прошлост не постоји, или обрнуто, и онда имамо садашњост каква јесте, која није права мера прошлости и будућности", навео је Петровић.

Када се после скоро две деценије медијске "пензије" појавио књигама "Иконостас" и "Папир", поново је одушевио и критику и публику. Рекао је да није аутор који се често појављује у јавности, осим ако нема ново књижевно дело које ће представити

"Ја волим да се, како се то каже, оглашавам поводом књиге. Није баш да ме није било, али то није било толико приметно. У међувремену су моје књиге објављиване на неколико десетина страних језика и ја сам по правилу био позиван у те земље и више пута. Имао сам тамо гостовања и књижевне вечери, контакт са публиком. Тако да није било баш потпуно ћутање, али углавном оно што имам да кажем, унесем у књигу, рачунајући да је ту мало већа одговорност."

"Данас је изговорена реч таква да неки пут више личи на плеву, него што има тежину", рекао је велики Горан Петровић.