Култура

Тако је писао Лаушевић: Шта је друго живот него чекање смрти

Трагични обрт судбине великог глумца претворио га је и у великог писца
Тако је писао Лаушевић: Шта је друго живот него чекање смрти© Antonio Ahel/ATA Images

Талентован човек никада није талентован само за једну ствар, рекао је на представљању књижевног првенца Жарка Лаушевића "Година прође, дан никад" (2011) Јован Ћирилов и прецизно описао овог великог глумца, великог приповедача, писца, мајстора речи, човека који је умео да мисли.

Поред тога што се ради о делу несумњивог уметничког квалитета, и чији незаборавни наслов као да је потекао од Андрића, како је то приметио Мухарем Баздуљ, ово је уједно и најпродаванија књига у Србији у последњих неколико деценија. "Новости" су саопштиле да је за само неколико месеци продато невероватних 330.000 примерака. А са штампањем и новим издањима се наставило.

Ипак, рекордни тираж можда и није необичан ако се има у виду Лаушевићева популарност и то да се тада први пут огласио у јавности након деценија од немилог догађаја у којем су од његове руке страдала два младића а његов живот добио трагички обрт, односно боравка у затвору и емиграције у Сједињене Државе.

"Ово је мој живот. Ово је много веће од једне улоге, од интервјуа, од суђења. Чекао сам две деценије да ово објавим, ово доживљавам као свој животни пројекат", писао је тадашњем директору "Новости" Манојлу Вукотићу, који је, сећа се, био веома узбуђен када је сазнао за рукопис и жељу новопеченог писца да исти објави управо у компанији коју је тада водио.

"Шта ли је тај суперталенат, романтик, свезналица, трагичар, луталица, вечно рањен, сакривен у туђини, с кажњеничким бројем, у америчкој модерној џунгли, успео да смисли и напише? Рукопис је расплео златно руно, разгрнуо све. Блеснуло је попут ловћенске муње: да, да – то је ипак он! Жарко Лаушевић", присетио се Вукотић сусрета с књигом.

Његов пријатељ, комшија из Њујорка, али и редитељ филма "Шмекер", у којем је Лаушевић тумачио насловну улогу, Зоран Амар појаснио је да је Жарко од стотина и стотина страница свог затворског дневника, сачуваног у 16 свезака, из хроничара прерастао у писца.

"Суморне странице затворске хронике претварају се у интимну исповест", записао је Амар о овом делу које је тешко жанровски одредити осим подвести под својеврсну аутобиографију, то јест збирку белешки које је Лаушевић водио током првих 455 дана заточеништва.

"Сад знам зашто неко пише у затвору. Није то само забарушивање ситуације. То је и дубока потреба да се, и свезан, негде доказује. Да и при угашеном светлу – гледа. И спутаних ногу, корача. Да гладан – глади стомак. Да пркоси логици затвора", бележио је Лауш.

"Врло прецизно у свесци коју ми је послала сестра бележим сваки датум, посету, промену. Као да ће због те педантности све бити мање болно. Као да ће та уредност скратити време. А овде све траје... Од посете до посете. Од подизања оптужнице до суђења. Од суђења до другог, једном до пресуде. Онда до жалбе, једне, па друге. До скраћења. До лудила. До трена кад се изгуби мера за време."

"Чекам. А шта је друго живот него чекање смрти? Као у неком Чистилишту. Као у великој чекаоници ослушкујемо спољашњост", тек је једна од порука и животних истина које је саткао Лаушевић доказујући да, можда је клише, трагична искуства рађају велика дела.

Годину дана након изласка овог романа стигла је и "Друга књига", која прати период након пресуде, а потом и последња од три књиге исповести обједињене у "Дневник једне робије" – "Све прође, па и доживотна", у којој су белешке настале у Забели, где је премештен из црногорског затвора у Спужу. Невероватне тираже бележе и ова издања. У последњем наслову "Падре, идиоте" исписује дане свог живота на слободи.

"Наравно, ја нисам слободан човек. Човек који је убио никада више не може бити слободан. Слобода више никада не може бити моја реч. Слобода је право других да кажу шта мисле о мени, слобода је да ме слободе, својатају, мрзе и мрцваре. А ја више и не знам шта значи та реч? Је ли то можда само сећање да сам једном као дете трчао око Биљарде и био срећан, или је слобода онај тренутак када сам одлучио да напишем ову књигу?", писао је Лаушевић.

Или је слободу (напокон) добио сад када је отишао.

image