Култура
Лекић: Жарко Лаушевић је све мотивисао радећи на филму "Руски конзул"
Код "Руског конзула" је било доста проблема око адаптације, рекао је редитељ Мирослав Лекић
Гост нове епизоде видео-серијала Танјуг Рефлектор био редитељ Мирослав Лекић који је говорио о свом филму "Руски конзул".
Лекић је рекао да му се чини да је након недавне премијере на ФЕСТ-у и уласка у биоскопе филм јако добро прихваћен и да је перцепција гледалаца онаква какву су очекивали.
Према његовим речима, код "Руског конзула" је било доста проблема око адаптације, пошто у роману постоји веза са другим делом Вука Драшковића "Нож" – ког је такође био претворио у филм.
"Постоје везе између романа 'Руски конзул' и 'Нож' које не можете имати у филму. Ако бисмо то објашњавали стварно би одузело јако много времена. Тако да смо одмах одустали од идеје да створимо некакву врсту линеарне адаптације романа", навео је редитељ.
Лекић је рекао да су се у "Руском конзулу" одлучили за ресетовање ликова и њихових биографија, које крећу из од нуле, и немају никакве везе са биографијама ликова у роману.
"Било је јако компликовано зато што је 'Руски конзул', мало више од 'Ножа', роман стања, препричавања идеолошких токова свести, свега онога што је роману примерено, а филму не толико", објаснио је Лекић.
Према његовим речима, филм "Руски конзул" је у суштини рађен по мотивима романа, чија је суштина задржана, али јесте доста тога промењено.
Говорећи о актуелности филма, Лекић је приметио да је то "веома компликована тема, терен у којем веома лако можете да склизнете у одређену врсту политичког памфлета, да једнострано покажете целу причу".
Лекић је навео да је у "Руском конзулу" најпре покушао да ухвати "неку врсту општих елемената" који дефинишу српско-албанске односе, али је схватио да је то немогуће и одлучио је да се бави индивидуалним судбинама.
Према његовим речима, дешавање филма, почетак седамдесетих година, је време заоштравања међунационалних односа, не само на Косову и Метохији, него и око "Хрватског прољећа", "и то је период у ком је можда почео дефинитивни распад Југославије".
Говорећи о последњој улози Жарка Лаушевића (1960-2023) у "Руском конзулу", Лекић је приметио да је глумац доста утицао на настанак филм, пошто је од почетка, прве идеје пре 20 година, био укључен у пројекат.
"У једној фази је био скоро сарадник на сценарију. Имали смо интензивне разговоре везане пре свега за сценарију, кад смо дошли до неких кључева на који начин поставити сценарио у односу на књигу", навео је редитељ.
Лекић је додао да је Лаушевић мотивисао друге глумце током рада на филму, пошто су преко месеца и по имали пробе у његовом стану, где је и за друге ликове давао савете колегама и размењивао мишљења.
Према његовим речима, сви су имали велико поштовање према Лаушевићу, који није желео да се његова реч прихвата као последња или да постоји страхопоштовање где нико неће смети ништа да му каже.
Иако је болест већ била почела, Лаушевић није тражио никакву поштеду и инсистирао је да му се каже ако се Лекићу није свиђало нешто што је урадио.
"Кад имате таквог сарадника, он је заиста додатна мотивација. Гледате човека који пред вама маестрално гради лик, а у истовремено добијете другу врсту повратне енергије, када су глумци у питању и односи који треба да успоставе са њим", навео је редитељ.
Лекић је рекао да се нада да ће публика у "Руском конзулу" препознати хуману поруку у причи која је "доста сурова, тешка, са неизвесним завршетком".
"Људи тек када саслушају једни и друге могу да крену у неки степен међусобног договарања, разумевања и коегзистенције. А то води ка нечему што мислим да би можда и била главна порука у филму – да је живот вреднији од свега", закључио је Лекић.
