Комеморативни скуп у САНУ: Горан Петровић био је јединствен и као уметник и као човек
Горан Петровић је живео кратко да све своје књижевне замисли оствари, кратко мерено годинама које су га водиле лавиринтима живота, изјавила је академик Злата Бојовић на комеморативном скупу посвећеном недавно преминулом књижевнику и академику који је одржан у Свечаној сали Српске академије наука и уметности.
Представљајући присутнима детаљно биографију и читав Петровићев (Краљево, 1961 – Београд, 2024) опус, Бојовићева је подсетила да је студирао југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду, да је само пре годину дана примио награду "Београдски победник", која је припадала не само његовом делу "Папир са воденим знаком" већ и теми којом се годинама бавио – деспоту Стефану Лазаревићу, као и да је дуго као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, недалеко манастира Жича.
По његовом одласку остале су "недописане књиге које су већ постојале у рукописима, несумњиво и оне које су биле у његовим жељама и плановима", додала је Бојовићева.
О једном од најзначајнијих и најчитанијих савремених српских прозаиста, редовном члану САНУ говорио је и Миро Вуксановић који је нагласио да је Петровић био јединствен у свему, као уметник, књижевник и човек.
Академик Вуксановић у свом говору "Биће горе без Горана" се осврнуо на тежак и тужан период од пре два месеца када је Петровић изненада отишао у болницу на испитивање, а онда је неочекивано уследио његов вечни одлазак.
Истакао је да је Петровић писао дуго и споро последњих 20 година, кад се зна да врхунска дела настају управо тако, постепено, те да Петровић није био писац лаке руке. Такође, Петровић као писац никоме није остао дужан, а „сви ми ћемо бити његови дужници докле год будемо читали његове књиге".
"Нисам имао снаге да гласно прочитам наслов Горановог тек објављеног одломка из романа у настајању. А тај наслов једнако делује мистично и онда и у овом часу – 'На свету има довољно само пене'. У таквој пени је и ово окаснело признање које зна да ће нам без Горана међу нама бити горе, а да ће нам са Горановим књигама бити боље", закључио је Миро Вуксановић.
Горан Петровић је био везан за ћирилицу и своје књиге је објављивао на ћириличном писму, родно Краљево му је било извориште и надахнуће, а писао је углавном кратку прозу и роман. Био је писац модерног сензибилитета, а током живота је рекао да су на његово стваралаштво утицали Милорад Павић и Хорхе Луис Борхес.
Његови романи и збирке прича објављени су у више од 130 издања, од чега 60 у преводу на стране језике, а добитник је и најпрестижнијих књижевних признања.